KONOBAR MI JE NA PRVOM SASTANKU DONIO POGREŠAN RAČUN, A ONDA SAM VIDJELA ŠTA JE NA POLEĐINI NAPISAO
Prije tri mjeseca upoznala sam jednog muškarca preko prijateljice. Zvao se Nikola, imao je 35 godina, radio je kao komercijalista i na prvi pogled djelovao kao neko ko ima potpuno sređen život.
Dopisivali smo se desetak dana prije nego što me pozvao na večeru.
Izabrao je prilično skup restoran.
Veče je prošlo mnogo bolje nego što sam očekivala. Bio je duhovit, pristojan, nije gledao telefon svakih pet minuta i razgovor nam nijednom nije postao neprijatan.
Pred kraj večeri pozvali smo konobara.
Nikola je odmah rekao:
„Ja plaćam.“
Konobar je donio račun i spustio ga ispred njega.
Nikola je izvadio karticu.
Nakon minut konobar se vratio.
„Izvinite, kartica je odbijena.“
Nikola se zbunio.
Pokušao je ponovo.
Isto.
Vidjela sam da mu je neprijatno, pa sam se nasmijala i rekla:
„Dobro, onda ja častim prvi sastanak.“
Platila sam i krenuli smo prema izlazu.
Ali dok je Nikola oblačio jaknu, isti konobar mi je prišao.
„Gospođice, ispalo vam je ovo.“
Pružio mi je račun.
Znala sam da nije moj, ali prije nego što sam stigla bilo šta reći, tiho je dodao:
„Pročitajte kada izađete.“
Zbunila sam se.
Nikola me već čekao kod vrata, pa sam račun samo stavila u torbu.
Ispred restorana predložio je da odemo na još jedno piće.
Pristala sam.
Dok smo hodali, sjetila sam se računa.
Izvadila sam ga.
Na poleđini je hemijskom bilo napisano:
„Nemojte mu reći da sam vam ovo dao. Pitajte ga gdje je bio prošlog petka između 22 i 23 sata.“
Pomislila sam da je neka glupa šala.
Nikola je primijetio papir.
„Šta je to?“
„Račun.“
Brzo sam ga vratila u torbu.
Kasnije te večeri, dok smo sjedjeli u drugom lokalu, odlučila sam pokušati.
„Šta si radio prošlog petka?“
Nikola se nasmijao.
„Kakvo je to pitanje?“
„Onako.“
Razmišljao je nekoliko sekundi.
„Bio sam kod kuće. Gledao utakmicu.“
Nisam ništa rekla.
Sastanak se završio i odvezao me kući.
Sljedećeg jutra pronašla sam restoran na internetu i nazvala.
Tražila sam konobara koji nas je služio.
Kada se javio, odmah je znao ko sam.
„Dobro je što ste nazvali.“
Pitala sam ga šta se događa.
Uslijedila je tišina.
„Ne mogu vam sve objasniti telefonom. Samo nemojte više izlaziti s njim dok ne vidite nešto.“
Dogovorili smo da se nađemo poslije njegove smjene.
Pokazao mi je fotografiju sa sigurnosne kamere restorana od prošlog petka.
Na njoj je bio Nikola.
Ali nije bio sam.
Za stolom preko puta njega sjedila je žena.
„Možda prijateljica“, rekla sam.
Konobar me čudno pogledao.
„Pogledajte sljedeću.“
Na drugoj fotografiji Nikola ju je ljubio.
Srce mi je potonulo.
„Dobro… očigledno ima djevojku.“
Konobar je odmahnuo glavom.
„Nije problem samo u tome.“
Tada mi je rekao da je Nikola posljednja dva mjeseca dolazio u restoran gotovo svakog petka.
Svaki put sa drugom ženom.
Pokazao mi je još nekoliko snimaka.
Nisam znala šta da mislim.
„Zašto se ti uopšte miješaš u ovo?“, pitala sam.
Konobar je spustio telefon na sto.
„Zato što poznajem jednu od tih žena.“
Otvorio je novu fotografiju.
„Ovo je moja sestra.“
Rekao mi je da je njegova sestra sa Nikolom već skoro dvije godine.
Čak su planirali zajednički život.
Nikola joj je govorio da petkom radi do kasno.
Konobar ga je slučajno prepoznao kada je prije nekoliko sedmica došao sa drugom ženom.
„Zašto joj nisi odmah rekao?“
Spustio je pogled.
„Jesam.“
„I?“
„Nije mi vjerovala.“
Te večeri vratila sam se kući odlučna da više nikada ne odgovorim Nikoli.
Ali kada sam otvorila vrata stana, telefon mi je zazvonio.
Poruka od njega.
„Bilo mi je prelijepo sinoć. Volio bih da te ponovo vidim.“
Ispod nje još jedna:
„Samo te molim nešto. Ako ti je konobar juče dao neki papir, baci ga. Taj čovjek pokušava da mi uništi život.“
Zaledila sam se.
Nisam mu rekla ništa o poruci na računu.
Nisam mu rekla da sam razgovarala s konobarom.
Zato nisam mogla shvatiti kako je znao.
A onda mi je stigla treća poruka:
„I nemoj više ići sama da se nalaziš s njim. Znam gdje ste danas sjedili.“