„KONOBAR MI JE VRATIO 50 EURA VIŠE. KADA SAM MU REKLA DA JE POGRIJEŠIO, NAGNUO SE PREKO STOLA I ŠAPNUO: ‘NISAM. UZMITE NOVAC I IZAĐITE IZ RESTORANA.’“
Andrea je prvo pomislila da je u pitanju neka čudna šala.
Došla je sama na ručak nakon napornog dana na poslu. Restoran je bio gotovo pun, ali ništa nije djelovalo neobično.
Račun je iznosio 34 eura.
Dala je konobaru novčanicu od 100.
Vratio joj je 116.
„Izvinite“, rekla je. „Dali ste mi pedeset eura više.“
Mladi konobar se vratio do stola.
Očekivala je da će se zahvaliti i uzeti novac.
Umjesto toga, nagnuo se prema njoj.
„Nisam pogriješio.“
„Kako niste?“
Pogledao je prema šanku.
„Uzmite novac, ustanite i izađite.“
Andrea se nasmijala.
„Ne razumijem.“
„Nemojte sada gledati oko sebe.“
Osmijeh joj je nestao.
„Zašto?“
Konobar je uzeo prazan tanjir.
„Čovjek za stolom iza vas fotografiše vašu torbu već deset minuta.“
Andrea je instinktivno krenula da se okrene.
„Nemojte“, rekao je.
Srce joj je počelo brže kucati.
„Pozovite policiju.“
„Već smo zvali obezbjeđenje.“
Konobar se udaljio kao da se ništa nije dogodilo.
Andrea je stavila novac u torbu.
Tek tada je primijetila nešto.
Njena torba bila je otvorena.
Bila je sigurna da ju je zatvorila.
Provjerila je novčanik.
Kartice su bile tu.
Telefon takođe.
Ključevi.
Ništa nije nedostajalo.
Ustala je i krenula prema izlazu.
Kada je prolazila pored stola iza sebe, krajičkom oka ugledala je muškarca u sivom sakou.
Nije gledao u nju.
Na stolu ispred njega nije bilo hrane.
Samo kafa.
Andrea je izašla.
Konobar je nekoliko sekundi kasnije izašao za njom.
„Sačekajte ovdje.“
„Ko je taj čovjek?“
„Ne znam.“
„Zašto mi je fotografisao torbu?“
„Nije fotografisao samo torbu.“
Izvadio je telefon.
Pokazao joj je fotografiju koju je snimio izdaleka.
Muškarac je držao nešto ispod stola.
Izgledalo je kao mali elektronski uređaj.
„Šta je to?“
„Nemam pojma.“
U tom trenutku vrata restorana su se otvorila.
Muškarac u sivom sakou izašao je napolje.
Ugledao ih je.
Zastao.
A onda je potrčao.
Konobar nije krenuo za njim.
„Pustite ga.“
Obezbjeđenje iz susjednog tržnog centra stiglo je nekoliko trenutaka kasnije, ali muškarac je već nestao.
Andrea je prijavila slučaj policiji.
Pregledali su snimke kamera.
Na njima se vidjelo nešto što Andrea nije primijetila.
Dok je išla prema toaletu, muškarac je prišao njenom stolu.
Nije uzeo ništa iz torbe.
Nešto je stavio unutra.
Andrea je istresla sadržaj torbe na sto.
Na dnu je pronašla mali crni predmet, jedva veći od kovanice.
Policajac ga je pregledao.
„Ovo je uređaj za praćenje.“
Andrea je problijedjela.
Nije poznavala muškarca sa snimka.
Nikada ga ranije nije vidjela.
„Zašto bi neko želio znati gdje idem?“
Policija je uzela uređaj.
Ali nekoliko sati kasnije stigao je još čudniji podatak.
Uređaj nije bio registrovan na muškarca iz restorana.
Kupljen je prije samo dva dana.
Plaćen karticom.
Kartica je pripadala firmi u kojoj je Andrea radila.
Sjutradan nije otišla na posao.
Direktor ju je pozvao već u osam.
„Zašto nisi došla?“
Andrea mu nije rekla šta se dogodilo.
„Ne osjećam se dobro.“
„Jesi li juče poslije posla išla negdje?“
Pitanje joj je bilo čudno.
„Zašto pitaš?“
„Bez razloga.“
Andrea je prekinula poziv.
Policiji je dala ime firme.
Istraga je vrlo brzo pokazala da uređaj nije kupio direktor.
Kupio ga je njen kolega Tomislav.
Čovjek koji je sjedio samo dva stola od nje u kancelariji.
Kada su ga pozvali na razgovor, priznao je.
Ali razlog nije bio ono što je Andrea očekivala.
Tomislav je mjesecima sumnjao da neko iz firme prodaje povjerljive podatke konkurenciji.
Andrea je radila u odjelu koji je imao pristup tim podacima.
Umjesto da prijavi sumnju direktoru, odlučio je sam „istraživati“.
Platio je poznaniku da prati nekoliko zaposlenih.
Muškarac u restoranu bio je taj poznanik.
Andrea nije bila jedina.
Uređaji su pronađeni i u automobilima još dvoje zaposlenih.
„A zašto je sumnjao na mene?“, pitala je policajca.
„Nije.“
„Kako nije?“
Andrea uopšte nije bila na njegovoj listi.
Muškarac u restoranu pogriješio je torbu.
Za susjednim stolom sjedjela je žena iz iste firme sa gotovo identičnom crnom torbom.
Uređaj je trebao završiti kod nje.
Ispostavilo se da ni ona nije prodavala podatke.
Tomislav je izgubio posao, a zbog načina na koji je organizovao praćenje suočio se i sa ozbiljnijim posljedicama.
Andrea se nekoliko dana kasnije vratila u restoran.
Pronašla je istog konobara.
„Dugujem vam pedeset eura.“
Mladić se nasmijao.
„Znao sam da ćete se vratiti.“
Andrea mu je pružila novčanicu.
„Zašto ste mi uopšte dali svoj novac?“
„Da vam kažem da izađete, vjerovatno biste počeli postavljati pitanja.“
„Što sam i uradila.“
„Da. Ali kad nekome date pedeset eura više, barem ga natjerate da vas pažljivo sluša.“
Andrea se nasmijala.
Ostavila je novčanicu na stolu.
Pored nje još deset eura napojnice.
Konobar je pogledao novac.
„Ovo je previše.“
Andrea je ustala.
„Nisam pogriješila. Uzmite novac i ne postavljajte pitanja.“