„KUPILA SAM STARI ORMAR NA BUVLJAKU ZA 40 EURA. KADA SMO GA UNIJELI U STAN, MAJSTOR JE POKUCAO PO DNU I REKAO: ‘OVDJE POSTOJI JOŠ JEDNA LADICA.’“
Sandra nije ni planirala kupiti ormar.
Na buvljak je otišla zbog dvije stare stolice za balkon, ali je na kraju jedne tezge ugledala visok drveni ormar sa izrezbarenim vratima.
Prodavao ga je stariji čovjek.
„Četrdeset eura i vaš je.“
„Zašto tako jeftino?“
„Smeta mi.“
Sandra se nasmijala.
„To baš nije najbolja reklama.“
Čovjek nije uzvratio osmijeh.
„Ako ga želite, uzmite ga danas.“
Platila je.
Dva dana kasnije majstor joj je pomogao da ga unese u stan.
Dok ga je nivelisao, nekoliko puta je pokucao po drvenom dnu.
„Čudno.“
„Šta?“
„Ormar je spolja dublji nego iznutra.“
Izmjerio je.
Nedostajalo je gotovo dvanaest centimetara.
Skinuo je tanku drvenu ploču.
Ispod nje se pojavila uska skrivena ladica.
Sandra je pomislila da će pronaći novac ili nakit.
Umjesto toga, unutra je bila dječija sveska, mali kasetofon i šest audio-kaseta.
Na svakoj je bio datum.
Posljednja je imala natpis:
„ZA ONOGA KO PRONAĐE ORMAR.“
Majstor se nasmijao.
„E, sad ga ne bih držao u kući.“
Sandra je iste večeri pronašla stare baterije i uključila kasetofon.
Glas na snimku pripadao je djevojčici.
„Zovem se Ema. Imam dvanaest godina. Ako ovo neko sluša, vjerovatno više ne živimo ovdje.“
Sandra je pojačala zvuk.
Djevojčica je pričala o potpuno običnim stvarima.
O školi.
O mačku koji joj je stalno spavao u ormaru.
O komšinici koja joj je donosila kolače.
A onda je rekla:
„Tata kaže da ćemo uskoro otići. Mama još ne zna.“
Sandra se namrštila.
Preslušala je drugu kasetu.
Ema je na njoj bila uznemirena.
Otac je svake večeri unosio kutije u podrum.
Majci je govorio da sprema stare stvari.
„Ali sinoć sam vidjela šta je u jednoj.“
Snimak se prekinuo.
Na trećoj kaseti Ema nije rekla šta je vidjela.
Samo:
„Ako tata pronađe ove snimke, biće jako ljut.“
Sandra je ugasila kasetofon.
Više joj nije bilo zabavno.
Sjutradan se vratila na buvljak.
Prodavca nije bilo.
Čovjek sa susjedne tezge rekao joj je da se zove Branko i da dolazi samo vikendom.
„Odakle mu ormar?“
„Iz neke stare kuće koju prazni.“
„Njegove?“
„Mislim da nije.“
Sandra je narednog vikenda pronašla Branka.
Čim je pomenula skrivenu ladicu, čovjek je problijedio.
„Bacite to.“
„Šta?“
„Sve što ste pronašli.“
„Zašto?“
Branko je počeo pakovati stvari.
„Ormar je trebalo da bude prazan.“
„Ko je Ema?“
Zaustavio se.
„Ne znam.“
Sandra mu nije vjerovala.
Kod kuće je preslušala četvrtu kasetu.
Na njoj je Ema konačno rekla šta je pronašla.
Nisu bili novac ni ukradene stvari.
Bile su fotografije.
Desetine fotografija iste kuće.
Na nekima je bila njena majka.
Na nekima Ema.
Sve su snimljene spolja, kroz prozor ili sa ulice.
„Pitala sam tatu ko ih je slikao. Rekao je da ih nikada ranije nije vidio.“
Peta kaseta bila je snimljena nekoliko dana kasnije.
Porodica je otišla iz kuće.
Ema je rekla da joj je otac konačno priznao istinu.
Fotografije je godinama pravio čovjek koji je tvrdio da kuća pripada njegovoj porodici i da je Emin otac do nje došao prevarom.
Prijetio im je.
„Tata kaže da se zove Branko.“
Sandra je istog trenutka pogledala prema vratima svog stana.
Čovjek koji joj je prodao ormar zvao se Branko.
Pozvala je policiju.
Ispostavilo se da prodavac sa buvljaka nije bio čovjek sa fotografija.
Bio je njegov sin.
Njegov otac preminuo je prije nekoliko mjeseci.
Branko je praznio njegovu kuću i prodavao stvari koje su godinama stajale u podrumu.
Ormar je tamo završio prije skoro dvadeset godina.
„Znači niste znali za kasete?“, pitala je Sandra.
„Nisam.“
„Zašto ste onda rekli da ih bacim?“
Branko je spustio pogled.
Nakon očeve smrti pronašao je kutije pune fotografija i starih pisama.
Shvatio je da je njegov otac godinama maltretirao jednu porodicu zbog imovinskog spora.
Bilo ga je sramota.
Sve je uništio.
Mislio je da je time priča završena.
„A Ema?“
Nije znao gdje je.
Sandra je na kraju dječije sveske pronašla prezime.
Preko društvenih mreža pronašla je ženu istog imena.
Imala je 32 godine.
Poslala joj je samo jednu poruku:
„Mislim da imam nešto što je pripadalo vama kada ste bili dijete.“
Odgovor je stigao poslije deset minuta.
„Da nije možda drveni ormar?“
Ema je došla narednog vikenda.
Kada je ugledala kasete, počela se smijati.
„Mislila sam da ih nikada više neću vidjeti.“
Sandra je bila zbunjena.
„Zar se ne ljutite zbog svega što se dogodilo?“
„Ljutila sam se godinama.“
Ema joj je objasnila da je porodica kasnije riješila spor i nastavila život u drugom gradu.
Njen otac je još bio živ.
Majka takođe.
Ono što je dvanaestogodišnjoj Emi djelovalo kao strašna misterija, odrasloj Emi bilo je teško, ali završeno poglavlje života.
Sandra joj je ponudila ormar.
Ema je odmahnula glavom.
„Ne treba mi.“
Uzela je samo kasete i svesku.
Na vratima se okrenula.
„Samo jednu stvar.“
„Koju?“
„Ako ikada budete prodavali ormar…“
Sandra se nasmijala.
„Provjeriću ladicu.“
Ema je odmahnula glavom.
„Ne. Tražite više od četrdeset eura. Taj ormar očigledno ima odličnu priču.“