„Mislila sam da mi komšinica svake noći krade cvijeće. Kad sam saznala istinu, bilo me je sramota što sam je optuživala.“
Već skoro deset godina živim u prizemlju jedne manje zgrade. Ispred prozora imam mali komad zemlje koji sam pretvorila u cvjetnjak. Nisam neki stručnjak za biljke, ali volim da ih njegujem. Imam ruže, lavandu, nekoliko hortenzija i sezonsko cvijeće koje mijenjam svake godine.
Prošlog proljeća počelo je nešto čudno.
Prvo je nestala jedna mala sadnica. Pomislila sam da ju je možda mačka iščupala. Dva dana kasnije nestale su još dvije. Onda sam jednog jutra primijetila da je neko odrezao tri najljepše ruže.
To više nije mogla biti životinja.
Odmah sam posumnjala na novu komšinicu sa drugog sprata. Doselila se nekoliko mjeseci ranije i često sam je viđala kako zastane pored mog cvijeća.
Jednom mi je čak rekla:
„Baš su vam lijepe ove ruže.“
Tada mi je to bio običan kompliment. Poslije sam tu rečenicu počela drugačije da tumačim.
Nisam željela da je optužim bez dokaza, pa sam počela obraćati pažnju.
Gotovo svakog jutra nešto bi bilo pomjereno. Nekad bi nedostajao cvijet, nekad bi zemlja bila raskopana, a nekoliko puta sam pronašla i otiske cipela.
Bila sam sve ljuća.
Jednog dana sam je srela na stepenicama.
„Lijepo vam je cvijeće ove godine“, rekla je.
Jedva sam se suzdržala.
„Jeste, samo da ga ljudi malo manje diraju“, odgovorila sam.
Pogledala me je zbunjeno, ali ništa nije rekla.
Te večeri sam odlučila da otkrijem šta se dešava. Moj sin mi je dao malu kameru koju je ranije koristio u garaži. Postavila sam je sa unutrašnje strane prozora tako da snima cijeli cvjetnjak.
Prve noći ništa.
Druge takođe.
Treće jutro ponovo su nedostajala dva cvijeta.
Srce mi je lupalo dok sam otvarala snimak.
Premotala sam do otprilike četiri sata ujutro.
I zaista – neko se pojavio.
Ali nije bila komšinica.
Bio je to stariji čovjek kojeg sam često viđala kako prolazi našom ulicom. Uvijek je hodao sam, sa štapom i malom platnenom torbom.
Na snimku je polako prišao mojim ružama, pogledao oko sebe i odrezao jednu.
„Eto ga“, pomislila sam.
Odmah sam poželjela da izađem i napravim scenu, ali nešto me je zaustavilo.
Čovjek nije otišao prema ulici.
Krenuo je iza zgrade.
Obukla sam jaknu i pošla za njim, držeći odstojanje.
Hodao je skoro petnaest minuta dok nije stigao do malog groblja.
Tada mi više ništa nije bilo jasno.
Ušao je unutra i zaustavio se kod jednog groba.
Prišla sam dovoljno blizu da vidim šta radi.
Iz torbe je izvadio malu flašu vode, očistio spomenik, a onda stavio moju ružu u vazu.
Na spomeniku je bila fotografija žene.
Stajao je nekoliko minuta bez riječi.
Kada se okrenuo, ugledao me je.
Vidjela sam da se uplašio.
„Izvinite“, rekao je odmah. „Znam da su ruže vaše.“
Nisam znala šta da kažem.
Objasnio mi je da mu je supruga umrla prije godinu dana. Bili su zajedno 47 godina, a ona je obožavala ruže iste boje kao moje.
„Nemam više svoju baštu“, rekao je. „Prodao sam kuću nakon što je umrla. Znam da nisam smio uzimati vaše cvijeće.“
Pogledala sam ružu na njenom grobu i sva ljutnja koju sam osjećala prethodnih dana jednostavno je nestala.
Najgore mi je bilo kada sam se sjetila komšinice koju sam praktično već proglasila lopovom.
Sjutradan sam joj pokucala na vrata i izvinila se zbog svog bezobraznog komentara. Nisam joj objasnila sve detalje, samo sam rekla da sam pogriješila.
A ispred zgrade sam napravila još jednu stvar.
Pored ruža sam stavila male makaze i ceduljicu:
„Čika Milane, nema potrebe da dolazite krišom. Uzmite jednu kad god idete kod nje.“
Nekoliko dana kasnije pronašla sam drugu ceduljicu.
Na njoj su bile samo četiri riječi:
„Hvala vam. I od nje.“