„MOJ MUŽ JE SVAKOG JUTRA U 6:20 IZLAZIO IZ KUĆE, IAKO JE NA POSAO KRETAO TEK U 7. MISLILA SAM DA PIJE KAFU NEGdje USPUT. JEDNOG JUTRA SAM KRENULA ZA NJIM — I VIDJELA GA KAKO ULAZI U AUTOBUS PUN DJECE.“
Moj muž je svakog jutra izlazio iz kuće skoro sat vremena ranije nego što je morao.
Jednog jutra sam ga pratila.
Nije otišao na kafu.
Ušao je u autobus pun školske djece.
Kada sam prišla, vozač je otvorio vrata i rekao:
„Vi ste Markova žena? Onda vjerovatno ne znate zašto se vaš muž već četiri godine vozi s nama svako jutro.“
Marko me je ugledao kroz prozor.
Izraz njegovog lica bio je neprocjenjiv.
Izašao je iz autobusa.
„Šta ti radiš ovdje?“
„Mogla bih isto pitati tebe.“
Vozač se zvao Bojan.
Pogledao je Marka i nasmijao se.
„Četiri godine joj nisi rekao?“
„Nije bilo potrebe.“
„O čemu pričate?“
Marko je uzdahnuo.
„Uđi.“
Sjela sam na prvo slobodno mjesto.
Djeca su se ponašala kao da je moj muž potpuno normalan dio njihovog jutra.
Jedan dječak mu je čak pružio svesku.
„Marko, nisam znao ovaj zadatak.“
Muž je uzeo olovku.
„Opet razlomci?“
Tada sam bila još zbunjenija.
Sve je počelo četiri godine ranije.
Marko je jednog jutra krenuo ranije na posao jer mu je auto bio kod majstora.
Čekao je gradski autobus.
Pored njega je stajao dječak od jedanaest godina.
Zvao se Andrej.
Kada je stigao školski autobus, dječak nije ušao.
„Ne ideš u školu?“, pitao ga je Marko.
„Idem kasnije.“
Autobus je otišao.
Marko je nekoliko minuta poslije primijetio da Andrej još stoji na stanici.
„Zašto nisi ušao?“
Dječak je konačno priznao.
Nekoliko starijih učenika zadirkivalo ga je skoro svako jutro.
Zbog mucanja.
Andrej je zato propuštao školski autobus i pješačio skoro četiri kilometra do škole.
Marko je sljedećeg jutra ponovo došao na stanicu.
Iako mu je automobil već bio popravljen.
Ušao je u autobus zajedno sa Andrejem.
Sjeo pored njega.
Nije prijetio nikome.
Nije pravio scenu.
Samo je razgovarao sa vozačem i školom.
Problem je ubrzo riješen.
„Dobro“, rekla sam. „Ali to objašnjava nekoliko dana. Ne četiri godine.“
Bojan se nasmijao.
„E, tu počinje problem s vašim mužem.“
Dok je tih dana putovao autobusom, Marko je primijetio još nešto.
Mnoga djeca iz udaljenih sela provodila su skoro sat vremena u vožnji.
Neka su u autobus ulazila prije sedam.
Često bi pokušavala završiti domaći na koljenima.
Marko je profesor matematike.
Ne u njihovoj školi, nego u srednjoj školi na drugom kraju grada.
Jednog jutra pomogao je Andreju oko zadatka.
Onda djevojčici iza njega.
Sljedećeg dana troje djece čekalo ga je sa sveskama.
„I tako si počeo držati časove u autobusu?“
„Nisu časovi.“
Bojan se ubacio:
„Jesu.“
„Nisu.“
Jedna djevojčica sa zadnjeg sjedišta povikala je:
„Jesu!“
Cijeli autobus se nasmijao.
Svako jutro Marko bi se vozio dvadesetak minuta s njima.
Pomagao oko matematike.
Ponekad fizike.
Ako nisu imali zadataka, pričali bi.
Onda bi izašao na stanici blizu naše kuće, vratio se po automobil i otišao na posao.
„Znači ti svako jutro napraviš krug autobusom, vratiš se i tek onda ideš na posao?“
„Otprilike.“
„Marko, ti nisi normalan.“
„To mi i Bojan govori.“
Ali Andrej više nije bio u autobusu.
„Gdje je dječak zbog kojeg je sve počelo?“
Marko se nasmijao.
„U srednjoj školi.“
Ispostavilo se da mu sada upravo Marko predaje matematiku.
Tog popodneva Andrej je došao kod nas.
Više nije bio mali dječak.
I dalje je ponekad mucao, ali mnogo manje.
„Marko kaže da ste ga otkrili“, rekao mi je.
„Jesam.“
„Konačno.“
„Ti si znao da ja ne znam?“
„Svi znamo da vi ne znate.“
Odlično.
Izgleda da je pola grada čuvalo tajnu od mene.
Onda je Andrej izvadio papir iz ranca.
Bio je to formular za fakultetsko takmičenje iz matematike za srednjoškolce.
Izabran je da predstavlja školu.
Pogledala sam Marka.
„Onaj dječak koji nije htio ući u autobus?“
Klimnuo je.
Andrej se nasmijao.
„Sad ne mogu da me izbace iz njega.“
Nekoliko mjeseci kasnije Bojan je otišao u penziju.
Mislila sam da će time završiti i Markove jutarnje vožnje.
Novi vozač ga nije poznavao.
Prvog jutra Marko je ušao.
Vozač ga je zaustavio.
„Gospodine, ovo je školski autobus.“
Prije nego što je Marko stigao odgovoriti, iz zadnjeg dijela autobusa začulo se:
„Pustite ga! To je naš matematičar!“
Vozač ga je pogledao.
„Radite u ovoj školi?“
„Ne.“
„Onda zašto ste ovdje?“
Jedan dječak je podigao svesku.
„Zato što pola autobusa sutra ima kontrolni.“
Marko se i danas vozi s njima.
A ja više ne pitam zašto izlazi iz kuće u 6:20.
Samo mu ponekad prije nego što krene pružim dodatni sendvič.
Prvog puta me je pitao:
„Zašto dva?“
Odgovorila sam:
„Četiri godine kriješ autobus pun djece od mene, a mislio si da neću početi pakovati hranu čim saznam?“
Pogledao me i nasmijao se.
„Znao sam da postoji razlog zašto ti nisam rekao.“