„MOJ MUŽ JE SVAKOG PETKA POSLIJE POSLA PODIZAO 100 EURA U GOTOVINI. GODINU DANA NISAM PITALA ZAŠTO. ONDA SAM JEDNOG PETKA KRENULA ZA NJIM — I VIDJELA GA KAKO ULAZI U KUĆU ŽENE KOJU SAM DOBRO POZNAVALA.“
Jelena i Milan bili su u braku jedanaest godina.
Nikada nije provjeravala njegov telefon niti mu brojala novac. Oboje su radili, račune su plaćali zajedno i nisu imali ozbiljnijih problema.
Zato joj u početku nije bilo čudno kada je primijetila da Milan svakog petka podiže po 100 eura.
Mislila je da plaća nešto za posao.
Ali onda je shvatila da se to događa svake sedmice.
Uvijek isti iznos.
Uvijek poslije posla.
I uvijek bi kući stigao četrdesetak minuta kasnije nego inače.
Jednog petka ga je usput pitala:
„Gdje ideš poslije posla?“
„Na kafu sa kolegama.“
Sljedećeg petka rekla je:
„Mogu i ja s vama?“
Milan se zbunio.
„Ma danas ne idemo.“
Te večeri opet je kasnio.
Jeleni se prvi put javila sumnja.
Narednog petka završila je ranije na poslu i parkirala se preko puta njegove firme.
U 16:05 Milan je izašao.
Otišao je do bankomata.
Podigao novac.
Sjeo u automobil.
Jelena je krenula za njim.
Vozio je petnaestak minuta i zaustavio se u mirnoj ulici.
Izašao je i prišao maloj kući.
Vrata je otvorila žena.
Jelena ju je odmah prepoznala.
Sandra.
Njena bivša najbolja prijateljica.
Žena sa kojom nije razgovarala skoro četiri godine.
Milan je ušao.
Sandra je zatvorila vrata.
Jelena je ostala u automobilu.
Ruke su joj se tresle.
Od svih žena na svijetu — baš Sandra.
Njih dvije su nekada bile nerazdvojne.
Posvađale su se kada je Jelena saznala da je Sandra mjesecima lagala o dugu koji joj je napravila koristeći njeno ime kao garanciju za pozajmicu.
Jelena joj je tada rekla da je više nikada ne želi vidjeti.
A sada njen muž svake sedmice ulazi u njenu kuću sa 100 eura u džepu.
Nije čekala.
Izašla je iz automobila i pozvonila.
Sandra je otvorila.
Lice joj je problijedjelo.
„Jelena…“
„Gdje je moj muž?“
Milan se pojavio iza nje.
„Mogu objasniti.“
„Odlično. Počni sa sto eura svakog petka.“
Milan je zaćutao.
Jelena ga je pogledala.
„Koliko dugo ovo traje?“
„Godinu dana.“
To je zvučalo gore nego što je očekivala.
„I šta ja treba sada da pomislim?“
Sandra je tiho rekla:
„Nije ono što misliš.“
„To obično kažu ljudi kada jeste upravo ono što mislim.“
Tada se iz druge sobe začuo muški glas.
„Sandra, ko je?“
Jelena se ukočila.
Iz sobe je izašao stariji čovjek sa štapom.
Poznavala ga je.
Bio je to njen otac.
„Tata?!“
Otac je stao kada ju je ugledao.
Niko nije govorio.
Jelenin otac živio je u drugom gradu.
Barem je ona tako mislila.
Posljednjih mjeseci govorio joj je da je dobro i da mu ništa ne treba.
„Šta radiš ovdje?“
Čovjek je spustio pogled.
„Privremeno sam kod Sandre.“
„Zašto?“
Istina nije imala nikakve veze sa prevarom.
Prije nešto više od godinu dana Jelenin otac napravio je ogromnu finansijsku grešku.
Povjerovao je čovjeku koji mu je obećao veliku zaradu na ulaganju.
Izgubio je gotovo svu ušteđevinu.
Zatim se zadužio pokušavajući vratiti izgubljeno.
Na kraju nije imao dovoljno ni za kiriju.
„Zašto mi nisi rekao?“
„Jer sam znao šta ćeš uraditi.“
„Šta?“
„Platila bi sve.“
„Naravno da bih!“
Otac ju je pogledao.
„A ti i Milan ste tada štedjeli za kuću.“
Jelena se okrenula prema mužu.
„Ti si znao?“
Milan je klimnuo.
Otac ga je nazvao prije godinu dana i zamolio da joj ništa ne govori.
Milan mu je svakog petka donosio 100 eura za hranu, lijekove i dugove.
„A Sandra?“
Tu je priča postala još čudnija.
Kada je njen otac ostao bez stana, Sandra je slučajno saznala.
Uprkos svemu što se dogodilo između nje i Jelene, ponudila mu je praznu sobu u svojoj kući.
Nije tražila kiriju.
„Zašto bi to uradila poslije svega?“
Sandra je slegnula ramenima.
„Jer sam tebi napravila nešto užasno. Nisam morala napraviti isto i tvom ocu.“
Jelena nije znala šta da kaže.
Ali onda je primijetila nešto na stolu.
Fasciklu.
Na njoj je bilo njeno ime.
„Šta je ovo?“
Otvorila ju je.
Unutra su bile uplatnice.
Desetine njih.
Sandra je svakog mjeseca vraćala dio starog duga koji je napravila Jeleni.
Ali novac nije uplaćivala Jeleni.
Uplaćivala ga je njenom ocu.
„Čekaj…“
Jelena je računala.
„Ovo je skoro cijeli dug.“
Sandra je klimnula.
„Još dva mjeseca.“
„Zašto mi jednostavno nisi vratila novac?“
„Jer si me blokirala svuda.“
„Mogla si doći.“
Sandra se gorko nasmijala.
„Rekla si da ćeš zvati policiju ako se pojavim pred tvojim vratima.“
Jelena se toga sjećala.
Te večeri nije bilo velikog pomirenja.
Bila je previše ljuta na muža što joj je lagao.
Na oca jer je skrivao probleme.
Na Sandru zbog onoga što je uradila prije četiri godine.
Ali bila je ljuta i na sebe.
Mjesecima je bila uvjerena da zna ko je u toj priči dobar, a ko loš.
A stvarnost je bila mnogo komplikovanija.
Otac se nekoliko sedmica kasnije preselio kod Jelene i Milana dok nije riješio finansije.
Sandra je nastavila vraćati dug.
Kada je uplatila posljednju ratu, poslala je Jeleni samo jednu poruku:
„Sada smo konačno na nuli.“
Jelena je dugo gledala ekran.
Onda je odgovorila:
„Finansijski jesmo. Za ostalo ćemo morati na kafu.“
Sandra je napisala:
„Petak?“
Jelena se nasmijala.
„Može. Samo ovaj put neka moj muž poslije posla ide pravo kući.“