„MOJ SIN JE DOBIO JEDINICU JER JE PREDAO PRAZAN TEST. KADA SAM GA PITALA ZAŠTO NIJE NAPISAO NIŠTA, IZVADIO JE 500 EURA IZ RANCA I REKAO: ‘MAMA, NEMOJ ZVATI NASTAVNIKA.’“
Maja je nekoliko sekundi gledala novčanice na kuhinjskom stolu.
Njen sin Luka imao je četrnaest godina.
Nikada nije imao više od dvadesetak eura kod sebe.
„Odakle ti ovo?“
„Našao sam.“
„Gdje?“
„Ispred škole.“
Maja je odmah znala da laže.
„Luka, pogledaj me.“
Dječak je spustio glavu.
„Sjutra idem kod razrednog.“
„Nemoj.“
„Zašto?“
„Samo nemoj, molim te.“
Te večeri nije uspjela izvući ništa više iz njega.
Sjutradan je ipak otišla u školu.
Nastavnik matematike, gospodin Vuković, dočekao ju je potpuno zbunjen.
„Luka zna matematiku. Zato mi je čudno što je predao prazan test.“
„Je li se nešto dogodilo prije testa?“
Vuković je razmislio.
„Ništa posebno.“
Zatim je dodao:
„Jedino je nestao moj novčanik.“
Maja je osjetila kako joj se stomak steže.
„Koliko je bilo u njemu?“
„Oko petsto eura.“
Isti iznos koji je pronašla u Lukinom rancu.
Kada se vratila kući, stavila je novac pred sina.
„Ovo pripada nastavniku.“
Luka je problijedio.
„Nisam ga ukrao.“
„Novac je nestao iz njegovog novčanika, a završio je kod tebe.“
„Znam.“
„Onda mi objasni.“
Luka je ćutao.
Maja je uzela telefon.
„Zovem školu.“
„Čekaj!“
Prvi put je povisio glas.
„Ako mu vratiš novac, napravićeš još veći problem.“
Maja ga je pogledala.
„Kome?“
„Petru.“
Petar je bio Lukin najbolji prijatelj.
Dječaci su sjedjeli zajedno još od prvog razreda.
„Kakve Petar ima veze s ovim?“
Luka je konačno ispričao šta se dogodilo.
Deset minuta prije testa ušao je u praznu učionicu po svesku.
Tamo je zatekao Petra kako stoji pored nastavnikovog stola.
U ruci je držao novčanik.
Kada je ugledao Luku, počeo je plakati.
„Rekao mi je da mu treba novac.“
„Za šta?“
„Nije htio reći.“
Luka mu je oteo novčanik i vratio ga u ladicu.
Ali petsto eura već je bilo kod Petra.
„Zašto je onda novac kod tebe?“
„Natjerao sam ga da mi ga da.“
„I zašto ga nisi odmah vratio nastavniku?“
Luka je spustio pogled.
Petar ga je molio da nikome ne kaže.
Rekao je da će, ako škola pozove njegovog oca, biti mnogo gore.
Luka je stavio novac u ranac.
Počeo je test, ali nije mogao napisati ni jedan zadatak.
„Samo sam razmišljao šta da uradim.“
Maja je bila ljuta.
Ali sada više nije znala na koga.
„Sjutra razgovaramo sa Petrovom majkom.“
Luka ju je uhvatio za ruku.
„On nema majku.“
Maja je to znala.
Umrla je prije dvije godine.
Petar je živio sa ocem.
„Onda sa ocem.“
„Ne.“
Luka je ponovo izgledao uplašeno.
„Zašto toliko ne želiš da zovemo njegovog oca?“
„Jer je novac bio za njega.“
Maja nije razumjela.
Petar je posljednjih mjeseci često dolazio u školu bez užine.
Prestao je ići na ekskurzije.
Luki je govorio da njegov otac nema posao.
Ali nekoliko dana ranije Luka je slučajno čuo telefonski razgovor.
Petrov otac nije tražio novac za račune.
Dugovao ga je ljudima zbog kockanja.
Od sina je već nekoliko puta uzimao ušteđevinu koju mu je ostavila majka.
Tog jutra rekao mu je da do večeri mora pronaći još novca.
„Petar se prepao.“
Maja je sjela.
Sada je shvatila zašto je Luka ćutao.
Nije pokušavao zaštititi lopova.
Pokušavao je zaštititi prijatelja.
Ali način na koji je to radio mogao je obojicu dovesti u ozbiljan problem.
Istog dana Maja je otišla kod školskog pedagoga.
Nije zvala Petrovog oca.
Škola je uključila nadležne službe i razgovarala sa dječakom bez toga da ga pred cijelim razredom obilježe kao lopova.
Novac je vraćen nastavniku.
Vuković nije tražio kaznu.
„Ali test ostaje jedinica“, rekao je Luki.
Maja ga je pogledala iznenađeno.
Nastavnik se nasmiješio.
„Test je bio prazan. Ne mogu mu dati peticu za dramu.“
Luka je prvi put nakon nekoliko dana prasnuo u smijeh.
Dobio je priliku da popravi ocjenu.
Petar je neko vrijeme živio kod tetke dok se situacija sa njegovim ocem rješavala.
Mjesec dana kasnije Luka je ponovo imao test iz matematike.
Vratio se kući i bacio papir na sto.
Na vrhu je velikim crvenim slovima pisalo:
5
Maja ga je zagrlila.
„Eto, kad ne nosiš 500 eura u rancu, matematika ti odmah bolje ide.“
Luka se nasmijao.
A onda je postao ozbiljan.
„Mama, jesam li trebao odmah reći nastavniku?“
„Jesi.“
„Onda sam pogriješio.“
„Jesi.“
„Ali Petar bi imao problem.“
Maja je sjela pored njega.
„Pomoći prijatelju ne znači sakriti sve što uradi. Nekad mu najviše pomogneš baš onda kada kažeš odrasloj osobi ono što on ne smije ili ne može.“
Luka je klimnuo.
Poslije nekoliko sekundi otvorio je ranac.
Maja ga je odmah pogledala.
„Šta sad vadiš?“
Izvukao je zgužvanu novčanicu od pet eura.
„Ne brini. Za ovu imam račun iz pekare.“