„MOJA BAKA JE SVAKOG MJESECA PLAĆALA ČASOVE VOŽNJE ISTOM MLADIĆU, IAKO GA NIKO IZ PORODICE NIJE POZNAVAO. GOVORILA JE SAMO: ‘JOŠ NIJE SPREMAN.’ NAKON NJENE SMRTI, TAJ MLADIĆ SE POJAVIO ISPRED NAŠE KUĆE U AUTOBUSU.“
Moja baka je skoro dvije godine plaćala časove vožnje nepoznatom mladiću.
Nikada mi nije rekla ko je.
Poslije njene smrti prestale su i uplate.
Mjesec dana kasnije ispred naše kuće zaustavio se autobus.
Vozač je izašao i pitao:
„Vi ste Verina unuka?“
Kada sam potvrdila, pružio mi je bakinu staru torbu.
A onda rekao:
„Vaša baka nije plaćala da ja naučim voziti. Plaćala je da jednog dana ponovo smijem sjesti za volan.“
—
Zvao se Marko.
Imao je trideset jednu godinu.
„Kako to mislite — ponovo?“
Marko je spustio pogled.
Prije nekoliko godina radio je kao dostavljač.
Jedne kišne večeri doživio je tešku saobraćajnu nesreću.
Nije bio kriv.
Drugi automobil je prošao kroz crveno.
Marko je prošao sa lakšim povredama, ali čovjek u drugom automobilu završio je u bolnici.
Iako su policija i sud utvrdili da Marko nije izazvao nesreću, on više nije mogao voziti.
Svaki put kada bi sjeo za volan, ruke bi mu se tresle.
Dao je otkaz.
Prodao automobil.
Počeo raditi u skladištu.
„A gdje je upoznao baku?“
Na autobuskoj stanici.
Baka ga je jednog jutra pitala zašto svaki dan čeka dva autobusa i putuje skoro sat vremena do posla kada živi deset minuta vožnje od skladišta.
Marko joj je ispričao.
Baka ga je saslušala.
A onda rekla:
„Znači, ne bojiš se vožnje. Bojiš se onog jednog trenutka.“
Marko se nasmijao.
„Dođe na isto.“
„Ne dolazi.“
Nekoliko dana kasnije odvela ga je kod instruktora vožnje kojeg je poznavala.
„Imam dozvolu“, rekao je Marko.
„Znam.“
„Onda mi ne trebaju časovi.“
Baka je odgovorila:
„Onda ti neće smetati da odeš na jedan.“
Prvi put je vozio sedam minuta.
Drugi put deset.
Nekad bi odustao prije nego što upali automobil.
Baka je ipak svaki mjesec plaćala nekoliko časova.
„Zašto nije on plaćao?“
Jeste pokušavao.
Ona nije dozvoljavala.
Rekla mu je da će joj vratiti kada ponovo počne zarađivati za volanom.
„Ali zašto autobus?“
Marko se nasmijao.
Tu priča postaje još čudnija.
Nakon godinu dana ponovo je normalno vozio automobil.
Instruktor mu je rekao da više nema razloga dolaziti.
Marko je tada prvi put priznao šta je nekada želio raditi.
Kao dijete sanjao je da vozi autobus.
Baka je to čula.
Sljedećeg mjeseca nije mu platila običan čas.
Platila mu je prvi dio obuke za profesionalnu kategoriju.
„Ona je to sve finansirala?“
„Ne.“
Marko je odbio.
Počeo je štedjeti i sam plaćati većinu obuke.
Baka bi samo povremeno dodala koliko nedostaje.
Nekoliko mjeseci prije njene smrti položio je.
Dobio je posao u gradskom prevozu.
„Je li znala?“
Marko je klimnuo.
Prvog radnog dana čekala ga je na stanici.
Namjerno je ušla baš u njegov autobus.
Kupila kartu kao svaki drugi putnik.
Sjela iza njega.
Na krajnjoj stanici prišla mu je i rekla:
„Sad smo kvit.“
„Nismo“, odgovorio joj je.
„Jesmo.“
To je bio njihov posljednji razgovor.
Nekoliko sedmica kasnije baka je umrla.
„A torba?“
Marko mi ju je pružio.
Prepoznala sam je.
Baka ju je godinama nosila u kupovinu.
„Ostala je u autobusu tog dana.“
Marko ju je pronašao tek na kraju smjene.
Htio ju je vratiti.
Nije stigao.
Otvorila sam torbu.
Unutra nije bilo ničeg vrijednog.
Maramica.
Stara hemijska.
Račun iz prodavnice.
I autobuska karta.
Na poleđini je baka nešto napisala:
„Marko — prva vožnja. Nije se tresao.“
Počela sam plakati.
Marko je spustio pogled.
„Zato sam došao.“
Mislila sam da je to kraj.
Ali prije nego što je otišao, izvadio je kovertu.
U njoj je bio novac.
„Šta je ovo?“
„Dug.“
„Baka vam je rekla da ste kvit.“
„Znam.“
Nisam htjela uzeti.
Onda mi je objasnio.
Nije želio da novac dobije naša porodica.
Želio je da ga iskoristimo isto kao baka.
Za nekoga kome treba nekoliko časova.
„Ne mora biti vožnja“, rekao je.
„Samo neko ko je odustao od nečega jer misli da više ne može.“
Danas Marko i dalje vozi autobus.
Bakina karta stoji kod mene.
A novac iz koverte nije potrošen na časove vožnje.
Platili smo kurs ženi od pedeset četiri godine koja je nakon zatvaranja firme ostala bez posla i mislila da je prestara da počne ispočetka.
Prije nekoliko dana javila je da se zaposlila.
Marku sam poslala poruku:
„Položila.“
Odgovorio je poslije nekoliko minuta:
„Je li se tresla?“
Napisala sam:
„Jeste. Ali je ipak otišla.“
Njegov odgovor bio je samo:
„Onda bi Vera bila zadovoljna.“