„MOJA KĆERKA JE TRI MJESECA SVAKOG PETKA TRAŽILA DA JOJ DAM 10 EURA VIŠE ZA ŠKOLU. MISLILA SAM DA IH TROŠI NA HRANU. ONDA ME JE JEDNOG DANA NAZVALA ŽENA KOJU NIKADA NISAM UPOZNALA I REKLA: ‘MORATE ZNATI ŠTA VAŠA KĆERKA RADI SA TIM NOVCEM.’“
Moja petnaestogodišnja kćerka je svakog petka tražila 10 eura više za školu.
Nisam je ništa pitala.
A onda me nazvala nepoznata žena.
„Vi ste Majina majka?“
„Jesam.“
„Onda morate znati šta vaša kćerka radi sa novcem koji joj dajete.“
Srce mi je stalo.
Pitala sam šta se dogodilo.
Žena je odgovorila:
„Dođite danas u 14:30 iza školske sale. Ali nemojte reći Maji da dolazite.“
U 14:25 parkirala sam se nedaleko od škole.
Nisam znala šta očekujem.
Cigarete?
Alkohol?
Neki stariji dečko?
U 14:35 Maja je izašla iz škole.
Sa njom je bio dječak kojeg sam nekoliko puta viđala.
Zvao se Danilo.
Išao je u njen razred.
Maja mu je pružila kesu iz prodavnice.
Unutra sam vidjela hljeb, mlijeko, tjesteninu i nekoliko konzervi.
Zatim mu je dala novac.
Danilo ga nije želio uzeti.
Maja mu ga je ugurala u džep.
„Za autobus“, rekla je.
Tada mi je prišla žena koja me je pozvala.
„Ja sam njegova tetka.“
Danilo je posljednjih nekoliko mjeseci živio sa ocem.
Majka mu je radila u inostranstvu, a otac je nedavno ostao bez posla.
Nikome nisu govorili koliko im je teško.
Danilo je često dolazio u školu bez užine.
Ponekad bi poslije nastave pješačio skoro sedam kilometara kući jer nije imao za autobus.
Maja je to primijetila.
„Zato traži novac od mene?“
Žena je klimnula.
Ali to nije bilo sve.
Maja nije davala samo mojih deset eura.
Petkom je poslije škole pomagala u maloj cvjećari.
Slagala je kutije i čistila.
Vlasnica joj je davala još desetak eura.
Sve je trošila na Danilovu porodicu.
Izašla sam iz automobila.
Maja me je ugledala.
Lice joj je odmah pocrvenjelo.
„Mama?!“
„Dođi.“
Prišla je očekujući da ću je grditi.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Danilo ne želi da iko zna.“
„Ali meni si lagala.“
„Nisam lagala.“
Pogledala sam je.
„Rekla si da ti treba za školu.“
„Pa treba nekome iz škole.“
Nisam uspjela ostati ozbiljna.
Ali objasnila sam joj da ne može sama preuzimati probleme druge porodice.
Te večeri razgovarala sam sa Danilovim ocem.
Bilo mu je užasno neprijatno.
Nije želio novac.
Nije želio milostinju.
Ali želio je posao.
Moj brat je vodio skladište građevinskog materijala.
Nazvala sam ga.
Nedjelju dana kasnije Danilov otac počeo je raditi.
Mislila sam da je priča završena.
Nije.
Nekoliko mjeseci kasnije izgubila sam posao.
Firma u kojoj sam radila zatvorila se praktično preko noći.
Prvi put u životu nisam znala kako ću platiti sljedeću ratu kredita.
Nisam rekla Maji koliko sam zabrinuta.
Jednog petka vratila se iz škole i na kuhinjski sto stavila kovertu.
Unutra je bilo 150 eura.
„Odakle ti ovo?!“
„Nije moje.“
Na koverti je pisalo:
„Za Majinu mamu.“
Danilov otac je saznao da sam ostala bez posla.
Htio je vratiti pomoć.
Odmah sam ga nazvala.
„Ne mogu ovo uzeti.“
Počeo se smijati.
„Zvučite isto kao ja prije nekoliko mjeseci.“
„Ali meni ne treba milostinja.“
„Ni meni nije trebala.“
Tu me je uhvatio.
Nisam mogla ništa odgovoriti.
Novac sam ipak vratila.
Ali tri dana kasnije Danilov otac nazvao me ponovo.
U firmi u kojoj je radio tražili su administrativnog radnika.
Poslao je moj broj šefu.
Dobila sam razgovor.
A zatim i posao.
Prvog petka nakon moje prve plate Maja je došla u kuhinju.
„Mama?“
„Šta?“
„Treba mi deset eura više.“
Podigla sam obrve.
„Za školu?“
Počela se smijati.
„Ne. Ovaj put stvarno hoću pizzu.“
Dala sam joj dvadeset.
„Zašto dvadeset?“
„Deset za tebe.“
„A drugih deset?“
Pogledala sam je.
„Za slučaj da opet pronađeš nekoga kome ‘treba za školu’. Samo ovaj put prvo reci meni.“