„MOJA SESTRA JE SVAKOG 5. U MJESECU KUPOVALA MUŠKU KOŠULJU ISTE VELIČINE. NIKADA NIJE IMALA MUŽA NI SINA. MISLILA SAM DA NEKOME KRIŠOM ŠALJE POKLONE. ONDA SAM U NJENOM ORMARU PRONAŠLA 14 NEOTVORENIH KOŠULJA.“
Moja sestra je svakog mjeseca kupovala jednu mušku košulju iste veličine.
Nije imala ni muža ni sina.
Jednog dana pronašla sam 14 neotvorenih košulja u njenom ormaru.
„Za koga je ovo?“
Dugo je ćutala.
Onda je izvadila fotografiju mladića kojeg nikada nisam vidjela.
Na poleđini je bila adresa zatvora.
Pogledala me i rekla:
„Za dvije sedmice izlazi. A ja sam jedina osoba koja zna da ga tamo niko neće čekati.“
—
Prvo sam pomislila da mi sestra krije neku vezu.
„Ko je on?“
„Zove se Filip.“
„Odakle ga poznaješ?“
„Ne poznajem ga.“
To je odgovor koji najmanje želite čuti nakon što pronađete četrnaest muških košulja i fotografiju čovjeka iz zatvora.
Sjela sam.
„Onda počni od početka.“
Moja sestra Jelena radila je u maloj štampariji.
Prije nešto više od godinu dana dobili su narudžbu da štampaju nekoliko stotina obrazaca za udruženje koje pomaže ljudima nakon izlaska iz zatvora.
Jednog dana došla je starija žena po materijal.
Dok je čekala, razgovarale su.
Žena je spomenula da mnogi izađu sa jednom kesom stvari i nekoliko desetina eura.
Najveći problem nije uvijek pronaći posao.
Ponekad je problem pojaviti se na razgovoru za posao tako da vam neko uopšte pruži priliku.
„I ti si zato počela kupovati košulje?“
„Ne odmah.“
Nekoliko dana kasnije Jelena je u prodavnici vidjela košulju na velikom sniženju.
Sjetila se razgovora.
Kupila ju je i odnijela udruženju.
Mjesec kasnije kupila je drugu.
Onda treću.
Nije kupovala za Filipa.
Kupovala je za bilo koga kome zatreba.
„Pa zašto su onda ove kod tebe?“
Udruženje je prije više od godinu dana izgubilo prostor.
Privremeno su prestali primati garderobu.
Jelena je ipak nastavila kupovati po jednu košulju mjesečno.
„Zašto?“
Slegnula je ramenima.
„Navikla sam.“
A onda je saznala za Filipa.
Njegova majka je godinama bila volonterka u tom udruženju.
Umrla je dok je on služio kaznu.
Otac mu je umro ranije.
Nije imao braće ni sestara.
Kada izađe, imao je gdje prespavati nekoliko sedmica preko programa pomoći.
Ali nije imao porodicu kojoj bi se vratio.
„Šta je uradio?“, pitala sam.
Jelena me je pogledala.
„Ne znam sve detalje. I ne treba da znam.“
Nije pokušavala da ga predstavi kao sveca.
Čovjek je napravio nešto zbog čega je završio u zatvoru.
Odslužio je kaznu.
Sada je trebalo da odluči šta će sa ostatkom života.
„I šta planiraš sa četrnaest košulja?“
„Ne znam.“
Počela sam se smijati.
„Čovjek ima jedan vrat, Jelena.“
Na kraju smo izdvojile dvije.
Ostale je odnijela drugoj organizaciji.
Dvanaest dana kasnije Filip je izašao.
Jelena nije otišla pred zatvor.
Nije željela da ga nepoznata žena dočeka kao da mu je porodica.
Košulje je ostavila kod socijalnog radnika.
Uz njih samo kratka poruka:
„Jedna za prvi razgovor za posao. Druga za prvi radni dan.“
Nije se potpisala.
Prošlo je skoro mjesec dana.
Ništa.
Onda je u štampariju stigla koverta.
Bez pošiljaoca.
Unutra je bilo 20 eura.
I papirić:
„Prva iskorištena. Posao dobio. Drugu čuvam za ponedjeljak.“
Jelena mi je fotografisala poruku.
Odgovorila sam joj:
„Sad prestani kupovati košulje.“
Nije poslušala.
Naravno.
Samo je promijenila pravilo.
Više nije kupovala jednu mjesečno.
Kupovala bi samo kada naiđe na dobro sniženje.
Filip je nakon nekoliko mjeseci dobio stalni ugovor.
Nikada nije upoznao Jelenu.
Barem smo tako mislile.
Skoro godinu kasnije ušla sam sa sestrom u jednu prodavnicu.
Dok je gledala košulje, iza nas se začuo muški glas:
„Nemojte tu marku. Dugmad otpadaju poslije trećeg pranja.“
Okrenule smo se.
Čovjek od tridesetak godina.
Jelena ga nije prepoznala.
Ali on je prepoznao nju.
„Vi ste Jelena?“
Zaledila se.
„Jesam.“
Nasmijao se.
„Znao sam.“
Bio je Filip.
Socijalni radnik mu nikada nije rekao njeno ime.
Ali Filip je zapamtio naziv štamparije sa papira u koji su košulje bile slučajno umotane.
Mjesecima nije dolazio.
Nije znao šta bi rekao.
Tog dana ju je slučajno ugledao.
„Zašto ste poslali 20 eura?“, pitala ga je.
„Da ne mislite da sam ukrao košulju.“
Jelena se nasmijala.
„Bila je poklon.“
„Znam sada.“
„A druga?“
Filip je pokazao prema sebi.
Nosio ju je.
Bila je malo izblijedjela, ali odmah sam je prepoznala.
„Još je imate?“
„Nosio sam je prvog radnog dana.“
Zastao je.
„I danas sam dobio unapređenje.“
Jelena ga je pogledala.
„Znači opet prvi radni dan?“
„Nešto tako.“
Razgovarali su možda deset minuta.
Nije bilo velikog zagrljaja.
Nije bilo dramatičnog zahvaljivanja.
Na odlasku Filip se vratio do police.
Uzeo je jednu košulju.
Pogledao veličinu i stavio je u korpu.
Jelena se nasmijala.
„Zar vam treba još jedna?“
„Nije za mene.“
Nekoliko sedmica ranije u njegovoj firmi zaposlio se čovjek koji je tek izašao iz zatvora.
U ponedjeljak je imao prvi radni dan.
Filip je podigao košulju i rekao:
„Mislio sam da mu jedna možda zatreba.“
Jelena nije rekla ništa.
Samo je uzela još jednu sa police i stavila je pored njegove.
Filip ju je pogledao.
„Zašto dvije?“
Nasmijala se.
„Jedna za prvi razgovor. Druga za prvi radni dan. Takvo je pravilo.“