„Molim vas, prestanite mi slati pizze. Živim sam i juče ih je stiglo devet.“
Poruku sam dobio od čovjeka kojeg nikada nisam upoznao.
„Ja vam ne šaljem ništa.“
Odgovor je stigao odmah.
„Na svakoj narudžbi je vaš broj telefona.“
Poslao mi je fotografiju računa.
Moje ime.
Moj broj.
Ali njegova adresa.
Čovjek se zvao Tomislav i živio je na drugom kraju grada.
„Koliko dugo ovo traje?“
„Pet dana.“
Prvog dana stigla je jedna pizza.
Drugog dvije.
Trećeg nije bilo ništa.
Četvrtog su stigle četiri iz tri različita restorana.
A juče — devet.
„Jeste li ih plaćali?“
„Nisam lud.“
Sve su bile naručene za plaćanje prilikom dostave.
Tomislav je prvo mislio da ga neko od prijatelja zeza.
Onda su dostavljači počeli dolaziti svakih dvadesetak minuta.
Jedan restoran mu je čak zaprijetio da će ga staviti na crnu listu.
„Zašto ste zvali mene?“
„Jer je jedan dostavljač imao vaš broj u aplikaciji.“
Pokazao mi je narudžbu.
Telefon jeste bio moj.
Ali ja nisam dobio nijedan poziv.
Onda mi je zazvonio telefon.
Nepoznat broj.
„Dobar dan, dostava. Ispred sam.“
„Ispred čega?“
„Vaše kuće.“
„Nemam kuću.“
Pogledao sam Tomislava.
On je otvorio vrata.
Ispred je stajao dostavljač sa tri porodične pizze.
„Koliko?“
„84 KM.“
Tomislav se uhvatio za glavu.
„Evo opet.“
Rekao sam dostavljaču da ništa nismo naručili.
Pokazao nam je aplikaciju.
Narudžba je napravljena preko novog korisničkog naloga.
Ime — moje.
Telefon — moj.
Adresa — Tomislavova.
Ali e-mail je bio potpuno nepoznat.
Pozvali smo policiju jer je već bilo očigledno da neko namjerno pravi problem.
Policajac je prvo pitao:
„Poznajete li se vas dvojica?“
Pogledali smo se.
„Od prije dvadeset minuta.“
„Imate li zajedničke prijatelje?“
Nismo znali.
Onda je Tomislav rekao:
„Čekajte.“
Izvadio je telefon i otvorio oglas koji je postavio prije dvije sedmice.
Prodavao je stari frižider.
Na jednoj fotografiji frižidera, zalijepljen magnetom, stajao je papir.
Na papiru njegova puna adresa.
„Dobro, tako su našli mene. Kako su našli njega?“
Pogledao sam fotografiju.
Frižider mi je bio poznat.
„Ja sam vam pisao za ovaj frižider.“
Tomislav me pogledao.
„Vi?“
Sjetio sam se oglasa.
Pitao sam je li cijena konačna.
Tomislav mi je odgovorio:
„Ako nemaš 150 KM, nemoj gubiti moje vrijeme.“
Iznervirao sam se i nisam više odgovarao.
Ali naš razgovor je bio javan ispod objave.
Moje ime se vidjelo.
Broj telefona mi je stajao na profilu firme.
Neko je uzeo Tomislavovu adresu i moje podatke i spojio ih.
„Znači neko ko je vidio našu svađu?“
„Izgleda.“
Pregledali smo komentare.
Ispod nas je bilo još nekoliko ljudi.
Jedan profil je napisao:
„Vas dvojica ste stvoreni jedan za drugog.“
Profil: Mare1987.
Tomislav ga nije poznavao.
Ja takođe.
Policija je kontaktirala nekoliko restorana.
U svim narudžbama korišten je isti e-mail.
A onda se dogodilo nešto neočekivano.
Jedan restoran je rekao da je osoba koja naručuje jednom platila karticom.
To je bilo dovoljno da se utvrdi ko stoji iza naloga.
Nije bio moj prijatelj.
Nije bio Tomislavov.
Bio je dostavljač.
Zvao se Mario.
Prije nekoliko sedmica dostavio je hranu Tomislavu.
Tomislav se žalio da je kasnio skoro sat vremena i ostavio lošu ocjenu.
Mario je zbog više loših ocjena izgubio bonus.
Naljutio se.
Na internetu je pronašao Tomislavov oglas i adresu.
A onda vidio našu kratku svađu ispod oglasa.
Moje podatke je koristio da izgleda kao da ja naručujem hranu Tomislavu.
„Ali zašto toliko pizza?“
Mario je kasnije priznao da je počelo kao glupa osveta.
Jedna pizza.
Onda dvije.
Kada je vidio da niko ne zna ko ih šalje, nastavio je.
Najgore je bilo što su neke dostave išle preko njegovih kolega.
Jednom je čak i sam donio narudžbu.
Tomislav ga nije prepoznao.
Restorani su dobili objašnjenje, a narudžbe su prestale.
Mislio sam da se više nikada neću čuti s Tomislavom.
Sedam dana kasnije telefon zvoni.
On.
„Imamo problem.“
„Nemoj reći pizza.“
„Pizza.“
„Koliko?“
„Jedna.“
„Ko je naručio?“
„Ja.“
„Pa kakav je onda problem?“
„Velika je. Ne mogu je sam pojesti.“
Pauza.
„I?“
„Pošto smo se upoznali zbog pizza, red je da jednu konačno pojedemo.“
Otišao sam.
Na stolu ogromna pizza.
Pored nje — frižider iz oglasa.
„Još ga nisi prodao?“
„Nisam.“
„Dam ti 100 KM.“
Pogledao me ozbiljno.
„Rekao sam 150.“
„Opet počinjemo?“
Gledali smo se dvije sekunde.
Onda je prasnuo u smijeh.
„Uzmi ga za 100.“
„Dogovoreno.“
Dok smo jeli, zazvonilo je na vratima.
Dostavljač.
Tomislav me pogledao.
„Jesi li ti još nešto naručio?“
„Nisam.“
Otvorio je vrata.
Dostavljač drži dvije pizze.
„Za Tomislava.“
„Ko ih je naručio?“
Dostavljač pogleda račun.
„Neki Mario. Kaže da se izvinjava.“
Tomislav zatvori oči.
Ja pogledam sto pun hrane.
„Dobro je. Bar ovaj put ne moramo zvati policiju prije večere.“