Na autobuskoj stanici djevojčica mi je pružila 5 eura i rekla: „Možete li kupiti kartu mom tati? On neće da je kupi sebi.“
Bilo je nešto poslije šest ujutro.
Čekao sam autobus za Sarajevo, pospan i nervozan jer sam prethodne noći jedva spavao.
Pored mene je sjedila djevojčica od možda deset godina.
Imala je mali ljubičasti kofer.
Nekoliko metara dalje stajao je muškarac u radnoj jakni i razgovarao telefonom.
Pretpostavio sam da joj je otac.
Odjednom je djevojčica prišla.
U ruci je držala zgužvanu novčanicu od pet eura.
„Čiko?“
„Izvoli.“
Pružila mi je novac.
„Možete li kupiti kartu mom tati?“
Pomislio sam da se šali.
„Zašto mu ti ne daš?“
Pogledala je prema muškarcu.
„Neće da je kupi sebi.“
„Kako misliš?“
„Kaže da nema dovoljno.“
Autobus je trebalo da krene za deset minuta.
Prišao sam muškarcu.
„Izvinite, jeste li vi njen otac?“
Pogledao je djevojčicu i odmah shvatio.
„Lana, šta radiš?“
Sakrila se iza mene.
Pokazao sam mu novčanicu.
„Dala mi je ovo da vam kupim kartu.“
Muškarac je zatvorio oči.
„Vratite joj.“
„Fali vam za kartu?“
„Nije važno.“
„Koliko?“
„Rekao sam da nije važno.“
Djevojčica je tada rekla:
„Tata, obećao si da ideš.“
Nastala je neprijatna tišina.
Muškarac se zvao Denis.
Lana nije putovala s njim.
Za nekoliko minuta trebalo je da dođe njena majka po nju.
Denis je trebalo autobusom otići u Sarajevo.
„Šta je tamo?“, pitao sam.
„Razgovor za posao.“
Prije četiri mjeseca ostao je bez posla u fabrici.
Od tada je radio šta god je pronašao — istovarao robu, cijepao drva, popravljao ograde.
Tog jutra imao je razgovor u firmi koja je nudila stalni posao.
Ali prethodne večeri morao je kupiti lijekove svojoj majci.
Nakon toga nije imao dovoljno za autobus.
„A pet eura?“
Denis je pogledao Lanu.
„To je njen džeparac.“
„Štedjela sam“, rekla je.
„Za šta?“
„Rolere.“
Denis joj nije želio uzeti novac.
Planirao je sačekati da Lana ode s majkom, a onda se vratiti kući.
„Koliko vam nedostaje?“
Nije odgovorio.
Otišao sam do šaltera.
Kupio sam mu kartu.
Kada sam mu je pružio, naljutio se.
„Nisam tražio.“
„Znam.“
„Vratiću vam.“
„Ne morate.“
„Vratiću.“
Na poleđini karte napisao sam svoj broj.
„Dobro. Kad budete mogli.“
Autobus je stigao.
Denis je zagrlio Lanu.
Djevojčica mu je šapnula nešto.
Nisam čuo šta.
Prije nego što je ušao, vratio joj je pet eura.
Otišao sam svojim putem i ubrzo zaboravio na njih.
Prošlo je skoro pola godine.
Jednog popodneva zazvonio mi je telefon.
Nepoznat broj.
„Jeste li vi čovjek koji mi je kupio autobusku kartu?“
Trebalo mi je nekoliko sekundi.
„Denis?“
„Jesam.“
„Jeste dobili posao?“
Počeo se smijati.
„Jesam.“
Pozvao me na kafu.
Našli smo se nekoliko dana kasnije.
Čim je sjeo, stavio je kovertu na sto.
„Šta je ovo?“
„Vaš novac.“
„Zaboravio sam na to.“
„Ja nisam.“
U koverti nije bio samo iznos karte.
Bilo je mnogo više.
„Ovo neću uzeti.“
„Nije sve za vas.“
Izvadio je malu fotografiju.
Na njoj je Lana stajala u rolerima.
„Kupili ste joj rolere?“
„Sama ih je kupila.“
„Kako?“
Denis mi je objasnio.
Kada je počeo raditi, želio joj je odmah dati novac.
Lana je odbila.
Rekla mu je da želi sama nastaviti štedjeti.
A onda je počela praviti narukvice od konca i prodavati ih komšijama za euro ili dva.
Za tri mjeseca skupila je dovoljno.
„Dobro, a kakve to veze ima s ovom kovertom?“
Denis je rekao da je sve počelo nekoliko sedmica nakon što je dobio posao.
Jednog jutra vidio je starijeg čovjeka ispred firme.
Čovjek je trebao do bolnice, ali nije imao dovoljno za taksi.
Denis mu ga je platio.
Sljedeće sedmice koleginici je pokvario automobil.
Platio joj je autobusku kartu.
Onda je počeo svaki mjesec odvajati mali iznos.
Nije ga davao humanitarnim organizacijama.
Držao ga je u posebnoj koverti.
„Za šta?“
„Za karte.“
Ako bi čuo da nekome nedostaje za autobus, voz ili prevoz do bolnice, platio bi.
„Zašto baš karte?“
„Zato što meni tog jutra nije nedostajao posao.“
Pogledao me.
„Nedostajala mi je samo karta do njega.“
Ta rečenica mi je ostala u glavi.
Ali Denis još nije završio.
„Lana kaže da je sve ovo zapravo njena ideja.“
„Kako njena?“
„Kaže da ste kartu kupili zato što je ona prva ponudila svojih pet eura.“
Pošteno.
„A šta je onda novac u koverti?“
„Želim da vi nekome kupite sljedeću.“
Odbio sam.
Rekao sam mu da nastavi sam.
Nekoliko mjeseci kasnije ponovo smo se sreli.
Ovoga puta Lana je bila s njim.
Nosila je svoje rolere preko ramena.
„Jeste li kupili nekome kartu?“, odmah me pitala.
„Nisam.“
Namrštila se.
„Pa što čekate?“
Počeo sam se smijati.
„Dobro. Kupiću.“
Prilika je došla brže nego što sam očekivao.
Sedmicu kasnije bio sam na željezničkoj stanici.
Ispred mene na šalteru stajao je momak od možda osamnaest godina.
Prebrojavao je sitniš.
Nedostajalo mu je nekoliko eura.
„Može karta do Zenice, ali studentska?“
Radnica mu je rekla cijenu.
Ponovo je prebrojao.
„Onda ništa.“
Krenuo je od šaltera.
„Čekaj.“
Okrenuo se.
Kupio sam mu kartu.
„Ne treba, stvarno.“
Nasmijao sam se.
Čuo sam istu rečenicu već jednom.
„Znam.“
Pitao je kako da mi vrati.
Izvadio sam telefon i poslao Denisu poruku:
„Karta kupljena.“
Odgovorio je fotografijom.
Lana je držala komad papira na kojem je napisala:
„Sad smo 1:1.“
Danas se povremeno čujemo.
Denis još radi u istoj firmi.
Lana je prerasla prve rolere i štedi za nove.
A ja sam od cijele priče zapamtio nešto što mi nikada ne bi palo na pamet tog jutra na stanici.
Ponekad čovjeku ne moraš riješiti život.
Ne moraš mu pronaći posao.
Ne moraš mu platiti dugove.
Ne moraš čak ni znati cijelu njegovu priču.
Ponekad mu nedostaje samo nekoliko eura da stigne do mjesta na kojem može sam riješiti sve ostalo.
A cijela stvar počela je zato što je jedna desetogodišnja djevojčica bila spremna odreći se rolera da njen tata ne propusti autobus.