Na dan kada sam se ženio, moj najbolji prijatelj nestao je pola sata prije početka ceremonije.
Marko i ja smo odrasli zajedno. Išli smo u isti razred, zajedno upisali fakultet, a kada sam upoznao Anu, upravo je on bio prvi kojem sam rekao da mislim da ću je oženiti.
Zato nije bilo nikakve dileme ko će mi biti kum.
Jutro pred svadbu proveo je kod mene.
Šalio se, smirivao me i stalno ponavljao:
„Samo nemoj pobjeći prije mene.“
Oko tri popodne stigli smo u restoran.
Gosti su već počeli dolaziti.
Ana je bila u hotelu nekoliko kilometara dalje i trebalo je da stigne u četiri.
U 15:20 Marku je zazvonio telefon.
Pogledao je ekran i osmijeh mu je nestao.
„Ko je?“, pitao sam.
„Ma ništa.“
Izašao je napolje.
Nije se vratio.
Prošlo je deset minuta.
Pa dvadeset.
Zvao sam ga.
Telefon ugašen.
U 15:50 počeo sam paničiti.
Ceremonija je trebalo da počne za deset minuta, a kuma nema.
Poslao sam brata da ga traži po parkingu.
Vratio se sam.
„Nema ga.“
Tada mi je prišao konobar.
„Jeste li vi Nikola?“
„Jesam.“
Pružio mi je malu kovertu.
„Vaš kum je rekao da vam ovo dam ako se ne vrati do četiri.“
Otvorio sam je.
Unutra samo jedna rečenica:
„Prije nego što kažeš DA, pitaj Anu gdje je bila 17. maja.“
Osjetio sam kako mi se stomak steže.
Sedamnaesti maj bio je prije otprilike pet mjeseci.
Nisam mogao da se sjetim ničega posebnog.
Pozvao sam Anu.
„Gdje si bila 17. maja?“
Zaćutala je.
„Zašto me to pitaš?“
„Samo odgovori.“
„Nikola, danas nam je svadba.“
„Znam. Gdje si bila?“
Prekinula je.
Pet minuta kasnije stigao je automobil sa njom.
Čim je izašla, vidio sam da je plakala.
Odveo sam je u praznu prostoriju pored sale i pokazao poruku.
„Šta Marko zna?“
Sjela je.
„Moram nešto da ti kažem.“
U glavi mi je odmah bilo najgore.
Prevara.
Marko i Ana.
Nešto između njih.
„Jesi li bila s njim?“
Pogledala me zaprepašteno.
„S Markom? Ne!“
„Onda šta se dogodilo 17. maja?“
Izvadila je telefon.
Otvorila fotografiju.
Na njoj je bila starija žena koju nisam poznavao.
„Ko je ovo?“
„Tvoja majka.“
Počeo sam se smijati jer sam mislio da je to neka glupa šala.
Moja majka umrla je kada sam imao četiri godine.
Otac me odgajao sam.
Imao sam njene fotografije.
Žena na Aninom telefonu nije ličila na nju.
„Moja majka je mrtva.“
Ana je odmahnula glavom.
„Nije.“
Ispričala mi je da ju je žena kontaktirala preko društvenih mreža nekoliko mjeseci ranije.
Znala je moje puno ime, datum rođenja, ime oca, adresu na kojoj smo živjeli kao djeca i stvari koje gotovo niko nije mogao znati.
Ana je mislila da je prevara.
Ipak, 17. maja otišla je da se sastane s njom.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Jer sam htjela prvo provjeriti.“
Žena je tvrdila da je moja biološka majka.
Osoba koju sam cijelog života smatrao majkom zapravo je bila očeva prva supruga.
Umrla je kada sam bio mali.
Moj otac mi nikada nije rekao da me nije rodila.
„A gdje je moja prava majka bila sve ove godine?“
Ana je spustila pogled.
„To treba da pitaš oca.“
U tom trenutku u prostoriju je ušao moj otac.
Očigledno je čuo posljednju rečenicu.
Kada je vidio fotografiju, naslonio se na zid.
Nije pitao ko je žena.
Samo je rekao:
„Ko ti je ovo dao?“
Tada sam znao da je istina.
„Zašto si mi rekao da je mrtva?“
Otac je sjeo.
Prije trideset godina bio je u vezi sa ženom po imenu Marina.
Ostala je trudna.
Njena porodica nije odobravala vezu.
Poslije mog rođenja došlo je do ogromne svađe.
Otac je tvrdio da je Marina otišla i ostavila mene njemu.
Kasnije se oženio Jelenom, ženom koju sam cijelog života smatrao majkom.
„Zašto mi nikada nisi rekao?“
„Jer je Jelena bila tvoja majka u svakom smislu koji je bio važan.“
Nisam znao da li da budem ljut ili da plačem.
Ali jedno mi nije bilo jasno.
„Kakve veze Marko ima s ovim?“
Ana nije odgovorila.
Otac takođe.
Tada su se vrata ponovo otvorila.
Marko je stajao na ulazu.
„Zato sam otišao.“
„Gdje si bio?“
„Po Marinu.“
Iza njega je stajala žena sa fotografije.
Gledala me i plakala.
Prvi put u životu vidio sam svoju biološku majku.
Ceremoniju smo odgodili.
Sjeli smo u malu hotelsku sobu nas četvoro.
Marina mi je ispričala potpuno drugačiju verziju priče.
Nikada me nije napustila.
Moj otac joj je, prema njenim riječima, rekao da sam kao beba umro.
Pokazala mi je pisma.
Desetine njih.
Godinama je pokušavala saznati istinu.
Otac je tvrdio da laže.
Njih dvoje su počeli vikati jedno na drugo.
Nisam znao kome da vjerujem.
A onda je Marko izvadio fasciklu.
„Zato nisam htio da se vjenčaš prije nego što ovo vidiš.“
Unutra su bili stari sudski dokumenti.
Marina je prije mnogo godina pokušala dobiti pravo da me viđa.
Postojao je čak i nalog suda.
Moj otac je znao da je živa.
Lagao mi je cijelog života.
Ustao je i izašao iz sobe bez riječi.
Mislio sam da je to najveći šok tog dana.
Nije bio.
Okrenuo sam se prema Marku.
„Kako si ti došao do ovoga?“
Pogledao je Marinu.
Onda mene.
„Zato što ona nije prvo pronašla Anu.“
„Nego?“
„Mene.“
Marina je otvorila torbu i izvadila staru fotografiju.
Na njoj je držala dvije bebe.
„Šta je ovo?“
Ruke su joj se tresle.
„Ti nisi bio moje jedino dijete.“
Pogledao sam Marka.
Nije govorio.
„Nemoj mi reći…“
Marina je klimnula glavom.
Rodila je blizance.
Mene i još jednog dječaka.
Nakon svađe između porodica djeca su razdvojena.
Ja sam ostao sa ocem.
Drugi dječak završio je kod Marinine sestre, koja nije mogla imati djecu.
Godinama kasnije preselili su se u naš grad.
Dječak je odrastao nekoliko ulica od mene.
I sasvim slučajno postao moj najbolji prijatelj.
Marko.
DNK test koji su uradili nekoliko sedmica prije svadbe potvrdio je sve.
Trideset godina nazivao sam ga najboljim prijateljem.
Tog dana prvi put sam ga nazvao bratom.
Ana i ja smo se ipak vjenčali.
Kasno uveče, bez velike ceremonije koju smo planirali.
Mislio sam da tog dana više ništa ne može da me iznenadi.
Dok smo izlazili iz restorana, Marina mi je prišla.
„Nikola, postoji još nešto što ti nisam rekla.“
Po načinu na koji me gledala znao sam da nije sitnica.
„Šta?“
Pogledala je prema Marku.
„DNK test jeste pokazao da ste vas dvojica braća.“
„Pa?“
„Ali pokazao je i nešto što niko od nas nije očekivao.“
Izvadila je rezultate iz torbe i pružila mi ih.
Na mjestu gdje je trebalo da stoji podudaranje sa našim ocem pisalo je:
0%.
Čovjek koji me je odgajao trideset godina nije bio biološki otac ni meni ni Marku.
A Marina je znala ko jeste.
Kada mi je rekla njegovo ime, shvatio sam zašto je moj otac toliko godina pokušavao da sakrije da je ona živa.