„NA RAZGOVORU ZA POSAO DIREKTOR ME JE PITAO ZAŠTO SAM PRIJE 12 GODINA NAPUSTILA FAKULTET. REKLA SAM MU ISTINU. ZATVORIO JE MOJ CV I REKAO: ‘ONDA OVAJ POSAO NIJE ZA VAS.’“
Na razgovoru za posao direktor me je pitao:
„Zašto ste napustili fakultet?“
Mogla sam izmisliti nešto.
Umjesto toga rekla sam istinu:
„Otac je otišao, majka ostala bez posla, a moj mlađi brat je imao 11 godina. Neko je morao raditi.“
Direktor je zatvorio moj CV.
„Onda ovaj posao nije za vas.“
Ustala sam ponižena.
Ali prije nego što sam stigla do vrata, dodao je:
„Sačekajte. Nisam rekao da vas nećemo zaposliti.“
Okrenula sam se.
„Ne razumijem.“
Direktor se zvao Aleksandar. Tokom cijelog razgovora djelovao je hladno, gotovo nezainteresovano.
Na konkursu sam se prijavila za administrativnog asistenta.
Plata nije bila spektakularna, ali meni je značila mnogo.
Posljednjih sedam godina radila sam u maloj trgovini. Firma se zatvorila i sa trideset četiri godine ponovo sam slala biografije.
Najviše sam se bojala jednog reda:
Obrazovanje: fakultet — nije završen.
„Sjednite“, rekao je Aleksandar.
Nisam sjela.
„Rekli ste da posao nije za mene.“
„Administrativni asistent nije.“
„Pa zašto ste me onda zvali?“
Otvorio je moj CV.
„Jer ovdje nešto nema smisla.“
Pokazao je dio sa prethodnim zaposlenjem.
Počela sam kao prodavačica.
Dvije godine kasnije vodila sam smjene.
Poslije toga naručivala robu.
Vodila rasporede.
Rješavala reklamacije.
Obučavala nove radnike.
Kada je vlasnik bio odsutan, praktično sam vodila cijelu prodavnicu.
„A ipak ste se kod nas prijavili da zakazujete sastanke i unosite račune.“
„Treba mi posao.“
„To nije odgovor.“
Počeo me nervirati.
„Dobro. Šta želite da kažem? Nemam diplomu. Na većinu boljih oglasa ne mogu ni konkurisati.“
Aleksandar je nekoliko sekundi ćutao.
Onda je izvadio drugi papir.
„Jutros nam je otkazala kandidatkinja za mjesto koordinatora poslovnice.“
Nasmejala sam se.
„I?“
„Želim da obavite razgovor za to mjesto.“
Mislila sam da me testira.
„U oglasu za tu poziciju tražite fakultet.“
„Znam.“
„Ja ga nemam.“
„I to znam.“
„Pa zašto onda razgovaramo?“
Naslonio se u stolicu.
„Jer ste sa dvadeset dvije godine napustili fakultet, pronašli posao i pomogli izdržavati porodicu. Onda ste u istoj firmi napredovali četiri puta. Mene više zanima tih dvanaest godina nego papir koji niste dobili prije njih.“
Prvi put nisam znala šta da odgovorim.
Ali onda je razgovor postao mnogo teži.
Dao mi je nekoliko stvarnih problema iz firme.
Radnik kasni svakog jutra.
Dvije smjene se svađaju.
Klijent zahtijeva povrat novca na koji nema pravo.
Tri osobe traže slobodan isti dan.
Pitao me šta bih uradila.
Odgovarala sam kako sam godinama radila.
Bez poslovnih izraza.
Bez naučenih fraza.
Samo praktično.
Razgovor je trajao skoro sat.
Na kraju je rekao:
„Javićemo vam se.“
Mrzila sam tu rečenicu.
Obično znači da se neće javiti.
Ipak, sljedećeg jutra telefon je zazvonio.
Dobila sam posao.
Prva tri mjeseca bila su užasna.
Bila sam ubijeđena da svi znaju više od mene.
Na sastancima bih čula izraze koje nisam razumjela i zapisivala ih da ih kasnije tražim.
Nekoliko kolega imalo je master diplome.
Ja sam noću gledala besplatna predavanja i učila Excel kao da polažem ispit.
Najviše me iznenadio Aleksandar.
Nije me štedio ni najmanje.
Kada pogriješim, rekao bi.
Kada nešto ne znam:
„Naučite.“
Jednog dana sam pukla.
„Jeste li me zaposlili samo zato što vam me bilo žao?“
Pogledao me kao da sam ga uvrijedila.
„Zašto bih firmi plaćao nečiju platu iz sažaljenja?“
„Zbog onoga što sam vam ispričala na razgovoru.“
„To vam je samo otvorilo drugi razgovor. Posao ste dobili sami.“
Ta rečenica mi je ostala.
Prošle su četiri godine.
Aleksandar je otišao u drugu kompaniju.
Ja sam ostala.
Prije dva mjeseca direktorica me pozvala u kancelariju.
„Treba nam novi rukovodilac poslovnice.“
Odmah sam pomislila na nekoliko kolega.
Onda je gurnula ugovor prema meni.
„Želimo vas.“
Gledala sam papir.
Veća plata.
Veća odgovornost.
Ispod naziva pozicije stajao je uslov:
Visoka stručna sprema.
„Ali ja…“
Direktorica me prekinula.
„Znam.“
Počela sam se smijati.
„Ovo sam već jednom doživjela.“
Prihvatila sam.
A onda se prošle sedmice dogodilo nešto zbog čega sam se sjetila svog prvog razgovora.
Tražili smo novu osobu za tim.
Preko puta mene sjedila je djevojka od dvadeset osam godina.
Odličan CV.
Mnogo iskustva.
Ali fakultet nije završila.
Pitala sam:
„Zašto ste odustali?“
Spustila je pogled.
„Dobila sam dijete na drugoj godini. Planirala sam se vratiti, ali nisam uspjela.“
Vidjela sam kako čeka da nešto zapišem.
Umjesto toga zatvorila sam njen CV.
Djevojka je problijedjela.
Tek tada sam shvatila šta sam upravo uradila.
I počela se smijati.
„Izvinite. Jedan čovjek je meni prije četiri godine uradio potpuno istu stvar.“
Ponovo sam otvorila CV.
„Hajde da sada pričamo o onome što ste radili nakon što ste napustili fakultet.“
Nije dobila posao zato što mi je njena priča bila tužna.
Dobila ga je zato što je bila najbolji kandidat.
A kada sam joj javila, rekla je nešto što sam i sama nekada mislila:
„Bila sam sigurna da me nećete uzeti zbog fakulteta.“
Odgovorila sam joj rečenicom koju sam čekala dvanaest godina da neko kaže meni:
„Nedovršena škola je dio vaše biografije. Nije njen kraj.“