Na sahrani mog bivšeg profesora prišao mi je čovjek i rekao: „Vi ste razlog što je posljednjih 12 godina svakog mjeseca slao 50 eura“
Profesora Vukovića nisam vidjela skoro petnaest godina.
Predavao mi je matematiku u srednjoj školi.
Bio je strog, tih i jedan od onih profesora kod kojih nikada nisi mogao procijeniti jesu li zadovoljni tobom.
Kada sam čula da je umro, otišla sam na sahranu.
Nakon ceremonije krenula sam prema automobilu kada me zaustavio muškarac kojeg nikada prije nisam vidjela.
„Vi ste Marija?“
„Jesam.“
„Profesorova učenica?“
„Bila sam.“
Pružio mi je ruku.
„Ja sam Damir.“
Nisam znala ko je.
Onda je rekao:
„Vi ste razlog što je profesor posljednjih dvanaest godina svakog mjeseca slao 50 eura.“
Pomislila sam da me zamijenio s nekim.
„Ja profesora nisam vidjela petnaest godina.“
„Znam.“
„Onda o čemu pričate?“
Damir je izvadio malu svesku.
Na prvoj stranici pisalo je:
MARIJIN DUG
„Kakav dug?“
Nikada nisam posudila novac od profesora.
Damir me zamolio da sjednemo u obližnji kafić.
Tamo mi je ispričao priču za koju nisam znala da postoji.
U četvrtom razredu srednje škole bila sam odlična učenica.
Ali kod kuće je situacija bila katastrofalna.
Otac je ostao bez posla.
Majka je čistila stanove.
Nekoliko mjeseci prije mature ozbiljno sam razmišljala da odustanem od ekskurzije.
Svi iz razreda išli su.
Ja nisam imala novac.
Nikome nisam rekla.
Jednog dana profesor Vuković me zadržao nakon časa.
„Zašto nisi predala novac za ekskurziju?“
Slagala sam.
Rekla sam da ne želim ići.
Samo me pogledao.
„Dobro.“
Sljedećeg jutra razrednica mi je rekla da je moja ekskurzija plaćena iz nekog školskog fonda.
Godinama sam vjerovala da je tako.
Nije bilo nikakvog fonda.
Profesor ju je platio.
„Dobro“, rekla sam Damiru. „Ali to nema veze s 50 eura mjesečno.“
„Ima.“
Na ekskurziji se dogodila sitnica koje sam se jedva sjećala.
Na benzinskoj pumpi vidjela sam dječaka kako sjedi ispred ulaza.
Imao je možda devet godina.
Prodavao je papirne maramice.
Kupila sam mu sendvič i sok.
Ništa posebno.
Bar sam tako mislila.
Profesor je to vidio.
Nekoliko dana nakon povratka pozvao me.
„Zašto si mu kupila hranu?“
„Bio je gladan.“
„A ti imaš viška novca?“
„Nemam.“
„Zašto onda?“
Sjećam se da sam odgovorila:
„Jer njemu očigledno treba više nego meni.“
Tu se razgovor završio.
Mjesec dana kasnije maturirala sam.
Otišla na fakultet.
Život je krenuo dalje.
Nisam znala da je ta jedna rečenica profesoru ostala u glavi.
Godinama kasnije otišao je u penziju.
Nije imao svoju djecu.
Živio je skromno.
Jednog dana u lokalnim novinama pročitao je tekst o Damiru.
Damir je vodio malo udruženje koje je plaćalo školski pribor, užinu i prevoz djeci iz porodica koje nisu imale dovoljno.
Profesor ga je nazvao.
„Mogu li svakog mjeseca uplatiti 50 eura?“
„Naravno.“
„Ali anonimno.“
Tako je počelo.
Svaki mjesec.
Bez izuzetka.
Ponekad bi uplatio i više.
„Zašto je svesku nazvao ‘Marijin dug’?“
Damir se nasmiješio.
„I ja sam ga to pitao.“
Profesor mu je objasnio.
Kada je meni platio ekskurziju, mislio je da je učinio veliko dobro djelo.
A onda je nekoliko dana kasnije gledao djevojku kojoj je upravo pomogao kako od svog sitnog džeparca kupuje hranu nepoznatom djetetu.
„Rekao je da ga je tada bilo sramota.“
„Zašto?“
„Jer je očekivao da će njegova pomoć završiti na tebi. A shvatio je da pomoć ne mora završiti nigdje.“
Profesor je sebi obećao da će, kada bude imao dovoljno, nastaviti lanac.
Ali još uvijek nisam razumjela naziv.
Damir je otvorio posljednju stranicu.
Profesor je napisao:
„Mariji dugujem 50 eura.“
Ispod toga:
„Ne zato što sam ih od nje uzeo, nego zato što mi je pokazala šta s njima treba uraditi.“
Svaki mjesec kada bi uplatio novac, zapisao bi datum.
Dvanaest godina.
Ukupno više od sedam hiljada eura.
„Zašto mi nikada nije rekao?“
„Nije htio.“
„A zašto mi vi govorite?“
Damir je izvadio kovertu.
Profesor mu je ostavio uputstvo da me pronađe nakon njegove smrti.
U koverti je bilo kratko pismo.
„Marija, ako ovo čitaš, vjerovatno će ti Damir ispričati priču mnogo dramatičnije nego što treba.“
Nasmijala sam se.
Baš je tako govorio.
Dalje je pisalo:
„Nemoj misliti da mi išta duguješ. Ako iz cijele priče izvučeš zaključak da sada moraš slati novac, nisi naučila ništa.“
Zastala sam.
Posljednja rečenica bila je:
„Samo nemoj jednog dana proći pored nekoga kome možeš pomoći zato što misliš da je ono malo što imaš premalo.“
Sačuvala sam pismo.
Nisam počela slati 50 eura.
Profesor mi je izričito rekao da to nije poenta.
Ali nekoliko mjeseci kasnije dogodilo se nešto drugo.
Radila sam tada u jednoj kompaniji i učestvovala u izboru pripravnika.
Među kandidatima je bila djevojka po imenu Lejla.
Odlični rezultati.
Pametna.
Ali došla je na razgovor skoro četrdeset minuta kasnije.
Moj kolega ju je odmah htio prekrižiti.
Pitala sam je šta se dogodilo.
Nije htjela reći.
Kasnije sam saznala da je došla autobusom iz sela udaljenog skoro pedeset kilometara.
Prvi autobus se pokvario.
Nije imala novac za taksi.
Dali smo joj drugu priliku za razgovor.
Dobila je praksu.
Šest mjeseci kasnije i posao.
Jednog dana došla je u moju kancelariju.
„Mogu nešto da vas pitam?“
„Naravno.“
„Zašto ste mi tada dali drugi razgovor?“
Na stolu mi je stajala profesorova sveska.
Pogledala sam je.
„Zbog jednog profesora matematike.“
Naravno, nije razumjela.
Nisam joj ni objašnjavala.
Prošle su dvije godine.
Nedavno mi je Lejla poslala fotografiju.
Na njoj je bila djevojčica s novim školskim ruksakom.
Lejla joj je platila pribor za početak škole.
Ispod fotografije napisala je:
„Sjetila sam se da ste jednom meni dali priliku kada niste morali.“
Tada sam ponovo otvorila profesorovu svesku.
Na posljednjoj stranici, ispod njegove posljednje uplate, dopisala sam jednu rečenicu:
„Dug još nije vraćen.“
Ne zato što ga neko mora vratiti.
Nego zato što sam konačno razumjela zašto ga je profesor tako nazvao.
Neke dugove ne vraćaš osobi koja ti je pomogla.
Vraćaš ih tako što ih nikada potpuno ne otplatiš.