„Nemojte sipati gorivo u ovaj auto. Od jutros ga je već šest ljudi pokušalo preuzeti.“
Radnik na benzinskoj stanici zaustavio me čim sam izašao iz automobila.
„Kako mislite preuzeti? Auto je moj.“
„Jeste li sigurni?“
Počeo sam se smijati.
„Vozim ga četiri godine.“
Pokazao je prema parkingu.
„Onda mi objasnite zašto su danas ovdje bila šestorica ljudi sa ključem koji ga otključava.“
Prestao sam se smijati.
Moj automobil bio je stara Škoda, ništa posebno.
„Jesu li ulazili unutra?“
„Prvi jeste. Onda je vidio dječje sjedište i rekao da je pogriješio.“
„A ostali?“
„Svi isto. Priđu, otključaju ga i onda se zbune.“
Izvadio sam svoj ključ.
„Nemoguće.“
Radnik je slegnuo ramenima.
„Sačekajte još malo. Vjerovatno će doći sedmi.“
Nisam čekao dugo.
Desetak minuta kasnije na parking je ušla žena od oko pedeset godina.
Pogledala je moj automobil.
Izvadila ključ.
Pritisnula dugme.
Klik.
Moja Škoda se otključala.
„Šta radite?!“
Žena je odskočila.
„Došla sam po auto.“
„Ovo je moj auto.“
„Ne može biti.“
Pokazala mi je poruku na telefonu:
„Automobil vas čeka na pumpi kod izlaza iz grada. Ključ već imate. Pretinac. 18:30.“
„Ko vam je ovo poslao?“
„Moj brat.“
„Gdje je on?“
Žena me pogledala kao da sam rekao nešto pogrešno.
„Umro je prije tri mjeseca.“
Nisam znao šta da odgovorim.
„Kako vam onda šalje poruke?“
„Ne šalje ih sada. Zakazao ih je prije smrti.“
Zvala se Marina.
Njen brat Aleksandar bio je automehaničar.
Prije smrti ostavio je porodici nekoliko poruka koje su se automatski slale određenim datumima.
Danas je ona dobila ovu.
„A ključ?“
Marina ga je podigla.
„Bio je u koverti koju mi je ostavio.“
„Zašto otvara moj automobil?“
Nije znala.
Otvorio sam pretinac.
Unutra su bili dokumenti, naočale, nekoliko računa…
I mala crna koverta.
Nikada je ranije nisam vidio.
Na njoj je pisalo:
„ZA SEDMOG.“
Radnik sa pumpe nas je gledao.
„Rekao sam vam da čekate sedmog.“
„Ja sam sedma?“ pitala je Marina.
„Izgleda.“
Otvorila je kovertu.
Unutra sedam imena.
Prvih šest bilo je precrtano.
Posljednje:
MARINA
Ispod:
„Ako si ovo pronašla, ključevi još rade.“
„Kakvi ključevi?“
Marina je počela čitati pismo.
Prije skoro dvadeset godina Aleksandar je radio u servisu koji je propao.
Vlasnik radnicima nije isplatio posljednje tri plate.
Umjesto novca, ostavio im je hrpu starih automobila i dijelova.
Sedmorica radnika uzela su jednu staru Škodu i popravljala je poslije posla.
Napravili su nešto potpuno besmisleno.
Svaki od njih je napravio svoj ključ.
Dogovorili su se:
Ko god prvi ostane bez auta, uzima Škodu.
Ali niko je nije uzeo.
Jedan je otišao u Njemačku.
Drugi kupio drugi automobil.
Treći se oženio.
Automobil je godinama stajao kod Aleksandra.
„Čekajte“, rekao sam. „Kako je onda završio kod mene?“
Marina je nastavila čitati.
Aleksandar je 2022. saznao da je bolestan.
Nije znao šta da radi sa Škodom.
Zato ju je prodao.
Meni.
„Kupio sam je od čovjeka po imenu Saša.“
Marina se nasmijala.
„Aleksandar Saša.“
Tek tada sam shvatio.
Čovjek od kojeg sam kupio auto bio je njen brat.
Ali zašto mi nikada nije rekao da postoji sedam ključeva?
Na kraju pisma pisalo je:
„Marina, automobil nije tvoj. Nemoj ga uzeti čovjeku koji ga je pošteno platio.“
„Dobro“, rekao sam. „Drago mi je da smo to riješili.“
Ali ispod je bilo još nešto:
„Otvori prostor kod rezervnog točka.“
Otvorili smo gepek.
Podigli podnicu.
Rezervni točak.
Ništa.
Onda je Marina primijetila mali metalni poklopac ispod njega.
Odvrnuli smo dva šarafa.
Unutra plastična vrećica.
U njoj 7 koverti.
Na svakoj ime.
Marina je otvorila svoju.
Unutra 1.400 eura.
„Šta je ovo?“
U svakoj koverti bio je isti iznos.
Ukupno 9.800 eura.
Na dnu još jedno pismo.
Aleksandar je posljednjih godina pokušavao pronaći bivše kolege.
Servis koji im nikada nije isplatio plate davno je ugašen.
Ali vlasnik je prije nekoliko godina pronašao Aleksandra.
Bio je star i bolestan.
Rekao mu je da ga cijelog života muči što radnicima nije platio.
Dao mu je novac.
9.800 eura.
„Zašto im ga Aleksandar nije odmah podijelio?“ pitao sam.
Marina je nastavila čitati.
Pokušao je.
Prvi kolega nije htio uzeti.
Rekao je da je prošlo dvadeset godina.
Drugi isto.
Treći mu je rekao:
„Potroši na liječenje.“
Aleksandar nije htio.
Zato je novac sakrio u automobil.
A onda smislio posljednju glupost.
Poslao je svakome od njih ključ i različit datum kada treba doći na istu pumpu.
„Znači onih šest ljudi jutros…“
„Njegove kolege.“
„Zašto nisu pronašli novac?“
Marina je pogledala pismo.
Na dnu:
„Prvih šest neka samo provjere da li ključ radi. Marina će pronaći ostatak.“
„Zašto baš vi?“
Okrenula je papir.
Na poleđini je Aleksandar napisao:
„Jer jedino moja sestra može natjerati šest tvrdoglavih muškaraca da uzmu novac koji im pripada.“
Marina je odmah počela telefonirati.
Prvi čovjek rekao je:
„Ne treba mi.“
Spustila mu je slušalicu.
Drugi:
„Daj djeci.“
„Tvoja su“, odgovorila je.
Treći se počeo raspravljati.
Marina mu je rekla:
„Ako ne dođeš po kovertu, donijeću ti je na posao pred svima.“
Do večeri su se svih šest vratili.
Prvi put nakon skoro dvadeset godina stajali su zajedno oko stare Škode.
Svađali su se.
Smijali.
Prisjećali se servisa.
Jedan je lupio automobil po krovu.
„Ovo čudo još vozi?“
„Vozi“, rekao sam.
„Mi smo ga sastavili.“
Odjednom mi nije bilo svejedno.
„Čekajte… šta znači sastavili?“
Čovjek se nasmijao.
„Bolje da ne znaš.“
„Molim?“
„Šalim se. Dobar je.“
Podijelili su koverte.
Marina je svoju posljednja uzela.
Ostala je još jedna mala koverta.
Na njoj nije bilo njihovih imena.
Pisalo je:
„ZA VLASNIKA AUTOMOBILA.“
Svi su pogledali mene.
Otvorio sam.
Unutra 200 eura.
I kratka poruka:
„Izvini zbog sedam ključeva. Promijeni brave.“
Počeli su se smijati.
Ali ispod je bila još jedna rečenica:
„I nemoj prodavati Škodu prije nego što pogledaš ispod zadnjeg sjedišta.“
Smijeh je prestao.
Pogledao sam Marinu.
„Ima li još nešto?“
Odmahnula je glavom.
„Nemam pojma.“
Podigli smo zadnje sjedište.
Ispod njega nije bilo novca.
Nije bilo pisma.
Bila je samo mala metalna pločica pričvršćena za karoseriju.
Na njoj sedam urezanih imena.
I ispod njih prazno mjesto.
Jedan od muškaraca izvadio je iz džepa mali šrafciger.
„Aleksandar je ovo napravio kada smo završili auto.“
„Zašto prazno mjesto?“
Čovjek me pogledao.
„Rekao je da Škoda jednog dana mora dobiti posljednjeg vlasnika.“
Uzeo je marker i ispod njihovih imena napisao moje.
NENAD – 2022.
„Eto.“
„Šta eto?“
„Sad je stvarno tvoja.“
Marina je pogledala sedam starih ključeva koje smo stavili na haubu.
„A šta ćemo s ovim?“
Rekao sam:
„Ja bih ih ipak uzeo.“
„Zašto?“
Pokazao sam Aleksandrovu poruku.
„Jer poslije svega ovoga više vjerujem čovjeku koji je sakrio 9.800 eura u mojoj Škodi nego sebi da ću zapamtiti gdje sam ostavio rezervni ključ.“