„Nemojte ulaziti u stan. Bravar je unutra i upravo mijenja bravu po vašem nalogu.“
Komšinica me nazvala dok sam se vraćao s posla.
„Kakvom mom nalogu?“
„Rekao je da ste izgubili ključeve.“
Pogledao sam ključeve u svojoj ruci.
„Nisam ništa izgubio.“
Potrčao sam prema zgradi.
Na četvrtom spratu vrata mog stana bila su širom otvorena.
Ispred njih kutija sa alatom.
Unutra čovjek skida bravu.
„Šta radite?!“
Bravar se okrenuo.
„Mijenjam cilindar.“
„Ko vam je dozvolio?“
„Vi.“
„Prvi put vas vidim.“
Čovjek je izvadio telefon.
Pokazao poruke.
Neko mu je pisao pod mojim imenom.
Poslao mu moju adresu.
Čak i fotografiju moje lične karte.
Poruka je glasila:
„Stari ključ je ostao kod bivše djevojke. Ne želim da više može ući.“
„Nemam bivšu djevojku koja ima ključ.“
Bravar je problijedio.
„Ali čovjek koji me je pustio u zgradu rekao je da je vaš brat.“
„Nemam brata.“
Sad smo obojica zaćutali.
„Gdje je taj čovjek?“
„Otišao je prije pet minuta.“
Pozvali smo policiju.
Pregledao sam stan.
Ništa nije nedostajalo.
Laptop na stolu.
Novac u ladici.
Televizor.
Dokumenti.
Sve tu.
Policajac me pitao:
„Ko ima fotografiju vaše lične karte?“
„Banka, operater… vjerovatno još nekoliko mjesta.“
Onda sam se sjetio.
Prije dvije sedmice slao sam kopiju lične čovjeku od kojeg sam namjeravao iznajmiti apartman na moru.
Tražio je dokument za prijavu gostiju.
Na kraju nisam otišao jer je otkazao rezervaciju.
Otvorio sam prepisku.
Profil više nije postojao.
„Mislim da znam odakle mu dokument.“
Ali još nismo znali zašto bi neko platio bravara da promijeni moju bravu.
Bravar je rekao nešto važno:
„Novi ključ sam trebao ostaviti u kutiji za struju.“
„Zašto?“
Pokazao je posljednju poruku:
„Ako ne stignem prije nego završite, ostavite dva ključa u kutiji pored brojila. Platiću vam online.“
Sve je postalo jasno.
Neko nije pokušavao da me opljačka dok sam na poslu.
Pokušavao je sebi napraviti ključ kojim bi mogao doći kasnije.
Bravar je već ugradio novi cilindar.
Ali ključeve nije ostavio.
Policija je predložila da uradimo upravo ono što je prevarant očekivao.
Jedan ključ stavljen je u malu kesicu i ostavljen u kutiji.
Naravno, nije otključavao ništa.
Pravi cilindar smo odmah zamijenili drugim.
Čekali smo.
Sat vremena — ništa.
Dva sata — ništa.
Oko 22:20 kamera sa ulaza snimila je muškarca sa kapuljačom.
Ušao je u zgradu.
Otvorio kutiju.
Uzeo ključ.
Nije odmah pokušao ući u moj stan.
Samo je otišao.
„Zašto ga niste zaustavili?“ pitao sam policajca.
„Želimo vidjeti šta će uraditi.“
Odgovor smo dobili sljedećeg jutra.
U 9:15 telefon mi zvoni.
Nepoznat broj.
„Dobar dan, zovem zbog stana.“
„Kojeg stana?“
„Vašeg. Trebao bih danas useliti.“
„Molim?!“
Čovjek se zvao Nikola.
Na internetu je pronašao oglas za iznajmljivanje mog stana.
Fotografije su bile stvarne.
Adresa stvarna.
Cijena: 650 KM mjesečno.
Nikola je već uplatio 1.300 KM — kiriju i depozit.
Prevarantu.
Dogovor je bio da danas uzme ključ iz kutije za struju i useli.
„Čekajte… ključ koji je sinoć uzet nije bio za lopova?“
Policija je brzo povezala sve.
Muškarac sa kapuljačom bio je još jedan budući „stanar“.
I njemu je isti čovjek iznajmio moj stan.
Dao mu instrukcije da pokupi ključ.
Prevarant nikada nije ni planirao lično doći.
Bravara je naručio da napravi nove ključeve.
Zatim je isti stan „iznajmio“ najmanje četvorici ljudi.
Svima je tražio depozit unaprijed.
Fotografije mog stana pronašao je u starom oglasu od prije dvije godine, kada sam ga kratko izdavao.
Moju ličnu kartu dobio je preko lažnog apartmana na moru.
Sve je pripremio tako da izgleda kao da sam ja stanodavac.
„A šta bi bilo da je bravar ostavio prave ključeve?“
Policajac je slegnuo ramenima.
„Vjerovatno biste večeras došli kući i zatekli nepoznatu porodicu u dnevnoj sobi.“
Prevarant je nekoliko dana kasnije pronađen preko računa na koji su uplaćivani depoziti.
Bravar nije naplatio ništa.
Čak mi je ugradio novu sigurnosnu bravu o svom trošku.
Mislio sam da je priča završena.
Nije.
Tri sedmice kasnije neko mi zvoni.
Otvorim.
Mladi par sa dva kofera.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
„Mi smo rezervisali apartman.“
Samo sam ih gledao.
„Koji apartman?“
Pokazuju telefon.
Moja zgrada.
Moj ulaz.
Moj stan.
Ali ovaj put fotografije nisu bile moje.
Na njima luksuzni penthouse sa džakuzijem.
„Koliko ste platili?“
„Nismo još ništa. Rekao je da plaćamo vlasniku kad stignemo.“
„Odlično. Bar vas nije prevario.“
Djevojka pogleda broj na vratima.
„Ali ovo je adresa.“
„Jeste.“
„A gdje je džakuzi?“
Pogledao sam prema svom malom kupatilu.
„Ako ga pronađete, javite i meni.“
Pozvali smo broj iz oglasa.
Javio se čovjek.
Čim sam rekao ko sam, prekinuo je.
Par je otišao u hotel.
Ja sam se vratio u stan.
Pet minuta kasnije komšinica zvoni.
„Ko su bili oni ljudi s koferima?“
„Gosti.“
„Kakvi gosti?“
„Izgleda da sam ponovo otvorio apartman.“
Pogledala me ozbiljno.
„Dobro. Samo ovaj put prvo provjeri imaš li stvarno džakuzi.“