Prije dvije sedmice otišao sam u supermarket po hljeb i mlijeko.
Vratio sam se kući sa 37 kilograma hrane za mačke.
Nemam mačku.
Još čudnije, nisam platio ni marku.
Sve je počelo sasvim normalno.
Žena mi je poslala poruku:
„Uzmi hljeb, mlijeko i jaja.“
Odgovorio sam:
„Važi.“
„I nemoj kupovati gluposti.“
„Kad sam ja kupovao gluposti?“
Poslala mi je samo znak pitanja.
U supermarketu sam uzeo korpu, stavio hljeb, mlijeko i jaja i krenuo prema kasi.
Tada sam vidio čovjeka kako stoji pored ogromne palete hrane za mačke.
Na paleti je bio natpis:
NAGRADNA IGRA – POGODITE TAČNU TEŽINU
Pored je stajala providna kutija sa papirima.
Prišao sam iz radoznalosti.
Radnica mi je objasnila:
„Upišete koliko mislite da paleta teži. Ko bude najbliži, osvaja sadržaj.“
„Cijelu paletu?“
„Ne paletu. Hranu.“
„Koliko je ima?“
„Ne smijemo reći.“
Pogledao sam vreće.
Bilo ih je desetak.
„Mogu li učestvovati ako nemam mačku?“
Radnica se nasmijala.
„Možete.“
Uzeo sam papirić.
Nisam imao pojma koliko hrana teži.
Pogledao sam najveću vreću.
Na njoj je pisalo 10 kg.
Ispod nje nekoliko manjih.
Počeo sam računati.
Deset.
Još deset.
Pet.
Pet.
Nekoliko pakovanja po kilogram.
„Trideset sedam“, rekao sam sebi.
Upisao sam:
37 kg
Ubacio papirić i otišao.
Zaboravio sam na to prije nego što sam došao do kase.
Tri dana kasnije zazvonio mi je telefon.
„Dobar dan, zovemo iz supermarketa.“
Prvo sam pomislio da sam nešto zaboravio platiti.
„Recite.“
„Čestitamo.“
„Za šta?“
„Pobijedili ste u našoj nagradnoj igri.“
Nisam imao pojma o čemu žena govori.
„Hrana za mačke.“
„Aha.“
„Pogodili ste tačnu težinu.“
„Tačno?“
„37 kilograma.“
Počeo sam se smijati.
„Odlično.“
„Možete doći po nagradu do petka.“
Tada sam shvatio problem.
„A šta ću ja sa 37 kilograma hrane za mačke?“
Žena na telefonu je zaćutala.
„Pa… imate mačku?“
„Nemam.“
„Zašto ste onda učestvovali?“
Odlično pitanje.
Kada sam rekao ženi šta se dogodilo, gledala me kao da sam osvojio potpuno beskoristan automobil.
„Rekla sam ti da ne kupuješ gluposti.“
„Nisam kupio.“
„Još gore. Sad ih osvajaš.“
Sljedećeg dana otišao sam po nagradu.
Mislio sam da ću dobiti dvije-tri vreće.
Radnik je izašao iz skladišta sa kolicima.
Na njima brdo hrane.
„Sve ovo?“
„Sve.“
„Imate li možda novčanu zamjenu?“
„Nemamo.“
„Hranu za pse?“
„Nemamo.“
„Čokoladu?“
„Gospodine, osvojili ste hranu za mačke.“
Utovarili smo je u moj automobil.
Gepek pun.
Zadnje sjedište puno.
Jedna vreća na suvozačevom mjestu.
Dok sam vozio kući, izgledalo je kao da vodim ilegalnu trgovinu mačjom hranom.
Na parkingu me vidjela komšinica Mira.
„Jesi li otvorio pet shop?“
Objasnio sam.
„Pa daj meni jednu vreću. Imam dvije mačke.“
Dao sam joj.
Pet minuta kasnije zazvonila mi je na vrata druga komšinica.
„Mira kaže da dijeliš hranu za mačke.“
„Ne dijelim. Samo sam njoj dao.“
„Ja imam tri.“
Dao sam i njoj.
Do večeri sam podijelio skoro pola.
Pomislio sam da sam riješio problem.
Onda mi je neko pozvonio oko osam.
Otvorio sam.
Žena koju nikada nisam vidio.
„Dobar dan. Čula sam da imate hranu za mačke.“
„Ko vam je rekao?“
„Vesna.“
„Ko je Vesna?“
„Žena sa trećeg sprata.“
Nisam ni znao da se žena sa trećeg sprata zove Vesna.
„Imate li mačku?“
„Nemam.“
„Pa zašto vam treba hrana?“
„Hranim mačke iza škole.“
To mi je već imalo smisla.
Dao sam joj dvije vreće.
Sljedećeg jutra ispred vrata sam pronašao kesu.
Unutra domaća pita.
Na papiriću:
„Hvala za hranu. – Jelena“
Popodne druga kesa.
Tegla meda.
„Od Mire.“
Naveče kutija kolača.
Žena me pogledala.
„Šta se dešava?“
„Izgleda da trgujem mačjom hranom.“
„Za pitu i med?“
„Tržište je nestabilno.“
Trećeg dana ostale su mi samo dvije velike vreće.
Tada me nazvao broj koji nisam imao sačuvan.
„Je li to čovjek sa hranom za mačke?“
„Kako je moj broj došao do vas?“
„Mira.“
Naravno.
Čovjek se predstavio kao Goran.
Vodio je malo udruženje koje je brinulo o napuštenim životinjama.
„Čuli smo da imate viška.“
„Imam još dvadesetak kilograma.“
„Možemo doći?“
Došla su dvojica.
Kada su vidjeli hranu, oduševili su se.
„Ovo nam je dovoljno skoro dvije sedmice.“
„Nosite sve.“
„Koliko tražite?“
„Ništa.“
„Ne možemo tako.“
„Možete. Ja nemam mačku.“
Utovarili su vreće.
Prije odlaska Goran mi je pružio vizitkartu.
„Ako ikad poželite mačku, javite se.“
„Neću.“
„Nikad ne znate.“
„Znam.“
Prošla je sedmica.
Jednog kišnog popodneva vraćao sam se s posla.
Ispred ulaza zgrade čuo sam mjaukanje.
Ispod automobila sjedilo je malo mokro mače.
Pokušao sam proći.
Krenulo je za mnom.
„Ne.“
Mjau.
„Nemoj.“
Mjau.
Ušao sam u zgradu.
Ušlo je za mnom.
Popeo sam se na prvi sprat.
Mače za mnom.
Na drugi.
I dalje za mnom.
Stao sam pred vrata.
„Slušaj, prijatelju. Prije sedam dana imao sam 37 kilograma tvoje hrane. Sad nemam ni gram.“
Mače me gledalo.
Otvorio sam vrata.
Žena je stajala u hodniku.
Pogledala je mene.
Pa mače.
„Nemoj ni slučajno.“
„Nisam ga doveo. Pratilo me.“
„Ne.“
Mače je mjauknulo.
Žena je pogledala njega.
Pa mene.
„Samo večeras.“
Znao sam šta „samo večeras“ znači.
Nazvao sam Gorana.
„Sjećaš se kad si rekao da ti se javim ako poželim mačku?“
Počeo se smijati.
„Brzo si se predomislio.“
„Nisam se predomislio. Mačka se predomislila umjesto mene.“
Objasnio mi je šta da uradim i donio malo hrane.
Provjerili smo da mače nema vlasnika.
Nije imalo čip.
Niko ga nije tražio.
Sedam dana kasnije još je bilo kod nas.
Mjesec dana kasnije spavalo je na mom kauču.
Nazvali smo ga Kilo.
Žena je predložila ime.
„Zašto Kilo?“
„Zato što je zbog 37 kilograma hrane na kraju stigla jedna mačka.“
Prošle sedmice ponovo sam otišao u isti supermarket.
Na ulazu nova nagradna igra.
Ogromna korpa pseće hrane.
Radnica me prepoznala.
„Hoćete učestvovati?“
Pogledao sam korpu.
Onda sam se sjetio Kila.
„Nema šanse.“
„Zašto?“
„Nemam psa.“
Zastao sam.
„I želim da tako ostane.“