Prije tri mjeseca dobio sam paket na kojem nije bilo imena pošiljaoca.
Unutra je bio stari mobilni telefon i kratka poruka:
„Uključi ga tačno u 22:15. Nemoj ranije.“
Mislio sam da je neka glupa šala.
Telefon nije imao SIM karticu i bio je toliko star da nisam očekivao da će uopšte raditi.
Ipak, priključio sam ga na punjač.
U 22:15 sam ga uključio.
Istog trenutka zazvonio je.
Na ekranu je pisalo:
TATA
Otac mi je umro prije sedam godina.
Javio sam se.
Nekoliko sekundi čulo se samo disanje.
Onda muški glas:
„Nikola, jesi li sam?“
Prepoznao sam očev glas.
Spustio sam slušalicu.
Telefon je ponovo zazvonio.
Ovoga puta stigla je poruka:
„Nemoj prekidati. Imam samo tri poziva.“
Odmah sam nazvao majku.
Kada sam joj pokazao telefon, ispustila ga je na sto.
„Odakle ti ovo?“
„Stigao mi je danas.“
Telefon je pripadao mom ocu.
Koristio ga je prije skoro dvadeset godina.
„Ko ga je poslao?“
Majka nije znala.
Policija je pregledala uređaj.
Nije imao SIM karticu, ali u memoriji je pronađeno nekoliko starih snimaka razgovora.
Jedan je bio napravljen 2004. godine.
Čuo se otac:
„Ako Nikola ikada dobije ovaj telefon, znači da je Petar pronašao kuću.“
Ko je Petar?
Majka je tvrdila da nikada nije čula to ime.
Sljedeće večeri, ponovo tačno u 22:15, telefon je zazvonio.
Isti glas.
„Nikola, idi u garažu.“
„Ko ste vi?“
„Znaš ko sam.“
„Moj otac je mrtav.“
Čovjek je zaćutao.
„Znam.“
Veza se prekinula.
U garaži sam pregledao očeve stare stvari.
Iza police sam pronašao metalnu kutiju koju nikada ranije nisam vidio.
U njoj su bile fotografije jedne kuće.
Na posljednjoj fotografiji bio sam ja kao dječak.
Pored mene čovjek kojeg nisam poznavao.
Na poleđini:
„Nikola i Petar, 1999.“
Imao sam osam godina.
Nisam se sjećao Petra.
Majka je konačno priznala istinu.
Petar je nekoliko godina radio sa mojim ocem.
„Šta su radili?“
„Ne znam. Tvoj otac nikada nije pričao o tome.“
Policija je pronašla Petra.
Ili je barem pronašla njegov grob.
Prema dokumentima, umro je 2005.
Ali fotografija u kutiji vodila nas je do kuće.
Bila je napuštena.
U podrumu smo pronašli malu kancelariju.
Na zidu su visila četiri telefona identična onome koji sam dobio.
Ispod svakog ime.
PETAR.
DRAGAN.
NIKOLA.
Četvrta oznaka bila je skinuta.
Dragan je bio moj otac.
„Zašto je moje ime ovdje?“
Na stolu smo pronašli fasciklu sa zapisima poziva.
Telefoni su korišteni za testiranje sistema koji je moj otac razvijao sa Petrom.
Nije imao nikakve veze sa običnim telefonskim pozivima.
Pokušavali su napraviti uređaj koji bi automatski slao unaprijed snimljene poruke godinama kasnije, u tačno određeno vrijeme.
Odjednom je sve djelovalo mnogo manje misteriozno.
Glas koji sam čuo vjerovatno je bio stari snimak mog oca.
Ali onda je policajac primijetio problem.
U drugom pozivu rekao sam:
„Moj otac je mrtav.“
Glas je odgovorio:
„Znam.“
To nije mogao biti unaprijed snimljen razgovor.
Neko je razgovarao sa mnom uživo.
Policija je pokušala pratiti sljedeći poziv.
Treće večeri svi smo čekali.
22:15.
Telefon je zazvonio.
„Nikola.“
„Slušam.“
„Policija je sa tobom.“
Inspektor me pogledao.
„Kako znate?“
„Jer gledam.“
Svi smo pogledali prema prozorima.
„Ko ste vi?“
Čovjek je odgovorio:
„Otvori četvrtu ladicu stola.“
U podrumu kuće pronašli smo skrivenu ladicu.
Unutra je bio pasoš.
Na ime Petar Ilić.
Fotografija je, međutim, bila fotografija mog oca.
„Tvoj otac se nije zvao Dragan“, rekao je glas.
Majka je odmah odmahnula glavom.
Ali policija je provjerila otiske sa starih dokumenata.
Čovjek kojeg sam poznavao kao Dragana zaista je ranije koristio Petrov identitet.
„Znači moj otac je Petar?“
Glas se nasmijao.
„Ne.“
Poziv se prekinuo.
Policija je otvorila stare evidencije.
Pravi Petar i moj otac upoznali su se u vojsci.
Izgledali su veoma slično.
Godinama su povremeno koristili dokumente jedan drugog.
Ali DNK je pokazao da nisu bili rođaci.
Na četvrtom telefonu iz podruma policija je pronašla otiske trećeg čovjeka.
Zvao se Vladimir.
Bio je živ.
Pronašli smo ga u malom mjestu na granici.
Kada sam mu pokazao telefon, rekao je:
„Znači počelo je.“
„Šta?“
„Tri poziva.“
Vladimir je objasnio da je moj otac prije smrti snimio samo prvi poziv.
Drugi i treći nisu bili njegovi.
„Ko me onda zvao?“
„Četvrti čovjek.“
„Koji četvrti čovjek?“
Vladimir je izvadio staru fotografiju.
Na njoj su bili Petar, moj otac i Vladimir.
Pored njih stajao je četvrti muškarac.
Lice mu je bilo gotovo identično licu mog oca.
Na poleđini je pisalo:
„Eksperiment završen — 2004.“
„Ko je on?“
„Ne znam.“
„Radili ste zajedno, a ne znate mu ime?“
Vladimir je odmahnuo glavom.
„Nije imao ime.“
Objasnio je da se čovjek pojavio nakon jednog od njihovih testova i znao stvari koje niko izvan grupe nije mogao znati.
Moj otac se toliko uplašio da je ugasio cijeli projekat.
„Kakav test može dovesti čovjeka?“
Vladimir nije odgovorio.
Samo mi je dao posljednju kasetu.
Kod kuće sam je pustio.
Na snimku moj otac sjedi pred kamerom.
„Nikola, ako ovo gledaš, vjerovatno si već čuo moj glas preko telefona.“
Zastao je.
„Prvi poziv sam snimio ja.“
Zatim je pogledao nekoga iza kamere.
„Ali ako dobiješ drugi poziv, uništi telefon.“
Snimak se završio.
Pogledao sam uređaj na stolu.
Na ekranu je bila nova poruka.
Nije stigla u 22:15.
Stigla je upravo tada.
„Tvoj otac je pogriješio. Nisu bila tri poziva.“
Nekoliko sekundi kasnije stigla je druga:
„Bila su četiri.“
Telefon je zazvonio.
Na ekranu više nije pisalo TATA.
Pisalo je moje ime:
NIKOLA.
Javio sam se.
Sa druge strane čuo sam sopstveni glas:
„Nemoj sutra ulaziti u automobil.“
Pogledao sam vrijeme poziva.
Ispod broja je stajao datum.
Bio je to sutrašnji datum.
A onda je moj glas dodao:
„Ja sam ušao.“