- Prije tri sedmice ušao sam u pogrešan autobus i završio na svadbi ljudi koje nikada u životu nisam vidio.
Najgore je što sam tek poslije ručka shvatio da nešto nije u redu.
Tog jutra trebalo je da idem kod prijatelja u susjedni grad. Na autobuskoj stanici bila su parkirana dva gotovo identična autobusa.
Na jednom je kroz staklo stajao papir sa nazivom grada.
Barem sam mislio da tako piše.
Ušao sam, sjeo pozadi i stavio slušalice.
Autobus je krenuo.
Četrdesetak minuta kasnije stali smo ispred restorana.
Svi su počeli izlaziti.
„Već smo stigli?“, pitao sam čovjeka ispred sebe.
„Jesmo.“
Izašao sam.
Ispred restorana muzika.
Ljudi sređeni.
Žene u haljinama.
Muškarci u odijelima.
Pogledao sam sebe.
Farmerke, patike i obična majica.
Pomislio sam da se u restoranu održava neka svadba, a autobus samo tu pravi pauzu.
Onda mi je prišla žena.
„Vi ste sa mladoženjine strane?“
Nisam dobro čuo zbog muzike.
„Da, da.“
„Izvolite unutra.“
Stavila mi je cvijet na majicu.
Trebalo je tada da shvatim.
Nisam.
Ušao sam u restoran jer sam mislio da ću pitati gdje je autobuska stanica.
Konobar mi je odmah dao rakiju.
„Živjeli!“
„Živjeli.“
Onda me jedan čovjek zagrlio.
„Dobro nam došao!“
„Hvala.“
„Kako je familija?“
Nemam pojma ko je bio.
„Dobro.“
„A stric?“
„I on dobro.“
„Baš mi je drago.“
Tek kasnije sam shvatio da sam čovjeku upravo rekao da mu je pokojni stric dobro.
Sjeo sam za prvi slobodan sto da pronađem telefon i nazovem prijatelja.
Baterija — 2%.
Prijatelj me već zvao šest puta.
Nazvao sam ga.
„Gdje si?“
„U nekom restoranu.“
„KAKVOM RESTORANU?“
„Mislim da sam ušao u pogrešan autobus.“
„Gdje si?“
Pitao sam konobara.
Bio sam 65 kilometara od mjesta gdje sam trebao biti.
Telefon se ugasio.
Odlično.
Prišao sam jednom gostu.
„Izvinite, znate li kada autobus ide nazad?“
„Poslije svadbe.“
„Kad je to?“
Pogledao je sat.
„Oko dva-tri ujutro.“
Bilo je jedan popodne.
Nisam imao drugi prevoz.
Taksi bi me koštao skoro koliko cijeli vikend.
Odlučio sam ostati nekoliko sati, napuniti telefon i pronaći način da odem.
Tada je stigao ručak.
Čovjek za stolom rekao je:
„Sjedi, šta stojiš?“
Sjeo sam.
Ako sam već zarobljen na svadbi, barem neću biti gladan.
Poslije su počeli govori.
Mladoženjin otac zahvalio se gostima.
Onda je rekao:
„Posebno mi je drago što su danas ovdje i ljudi koje dugo nismo vidjeli.“
Čovjek pored mene pogledao me.
„Na tebe misli.“
„Na mene?“
„Pa ti si iz Njemačke.“
„Molim?“
„Nisi ti Željko?“
Tu sam konačno shvatio šta se dogodilo.
Za stolom je trebalo da sjedi neki Željko iz Njemačke koji očigledno nije došao.
A svi su zaključili da sam ja on.
„Nisam Željko.“
Čovjek je počeo da se smije.
„Dobra.“
„Ozbiljno.“
Pokazao sam ličnu kartu.
Prestao je da se smije.
Za pet minuta pola stola je znalo.
Za deset minuta znala je mladoženjina majka.
Prišla mi je.
Očekivao sam da će me izbaciti.
„Znači ti uopšte nisi naš gost?“
„Nisam. Stvarno mi je neprijatno.“
Pogledala je moj tanjir.
„Jesi li jeo?“
„Jesam.“
„Onda si gost.“
I otišla.
Mislio sam da je problem riješen.
Nije.
Informacija da je „neki čovjek slučajno došao na svadbu“ proširila se salom.
Ljudi su počeli dolaziti do mene.
„Ti si taj iz autobusa?“
„Jesam.“
Jedna baka mi je donijela kolač.
„Jedi, sine.“
Mladoženja je došao.
„Čujem da si nam upao na svadbu.“
„Izvini.“
Počeo se smijati.
„Ma kakvi. Ostaješ.“
„Stvarno ne bih da smetam.“
„Sad bi bilo bezobrazno da odeš.“
Sat vremena kasnije igrao sam kolo sa ljudima čija prezimena nisam znao.
Onda je fotograf viknuo:
„Svi mladoženjini prijatelji na fotografiju!“
Neko me gurnuo među njih.
„Ja nisam—“
Klik.
Prekasno.
Predveče sam već znao ko se razveo, ko je kupio stan, ko duguje kome novac i zašto dvije tetke ne razgovaraju od 2018.
Oko deset uveče konačno sam pronašao punjač.
Nazvao sam prijatelja.
„Doći ću po tebe.“
„Ne moraš.“
„Kako ne moram?“
Pogledao sam oko sebe.
Mladoženjin stric mi je upravo sipao piće.
„Mislim da ostajem do kraja.“
Prijatelj je ćutao.
„Ti si stvarno budala.“
„Moguće.“
Oko ponoći mlada i mladoženja počeli su obilaziti stolove.
Kada su došli do mene, mlada je rekla:
„Čekaj, ti nemaš našu zahvalnicu.“
Dala mi je malu kutiju koju su dobijali svi gosti.
„Ali ja vam nisam donio ni poklon.“
Mladoženja se nasmijao.
„Donio si najbolju priču sa svadbe.“
U dva ujutro ušao sam u isti autobus kojim sam došao.
Ovoga puta provjerio sam tri puta gdje ide.
Kada sam stigao kući, mislio sam da više nikada neću vidjeti te ljude.
Dva mjeseca kasnije stigla mi je poruka sa nepoznatog broja.
Bila je fotografija sa svadbe.
Stojim između mladoženje i njegovih prijatelja, jedini u majici i farmerkama.
Ispod fotografije je pisalo:
„Željko iz Njemačke konačno je vidio slike. Pita ko mu je zauzeo mjesto.“
Odgovorio sam:
„Recite mu da sam ga mijenjao.“
Stigao je novi odgovor:
„Kaže da ti duguje piće.“
Prošle sedmice smo ga stvarno popili.
Pravi Željko je došao iz Njemačke.
A mladoženja je već najavio da ćemo se svi ponovo okupiti za godišnjicu.
Ovoga puta sam dobio pravu pozivnicu.
Na koverti nije pisalo moje ime.
Pisalo je samo:
„Za čovjeka iz pogrešnog autobusa — ovaj put nemaš izgovor da ne dođeš.“