Prošlog ljeta moja drugarica je nekoliko dana bila sama u stanu jer joj je muž otišao na službeni put. Pozvala me je jedno veče da dođem na kafu. Poznajemo se još iz srednje škole i uvijek smo imali takav odnos da možemo da se šalimo o svemu.
Sjedili smo u dnevnoj sobi skoro dva sata. Pričali smo o poslu, ljudima koje poznajemo i glupostima koje smo radili kao klinci. U jednom trenutku mi je kroz smijeh rekla:
„Ti si potpuno predvidiv. Poslije toliko godina nema šanse da me bilo čim iznenadiš.“
„Baš ničim?“
„Ničim.“
Nisam tome pridavao poseban značaj, ali mi je u glavi odmah sinula jedna glupa ideja.
Otišao sam do kupatila pod izgovorom da moram da se istuširam jer sam prije toga bio na treningu. Dok sam bio unutra, pomislio sam kako bi bilo smiješno da izađem potpuno go i vidim njenu reakciju.
Znao sam da je šala glupa, ali što sam više razmišljao, više sam želio da je izvedem.
Skinuo sam sve sa sebe.
Stajao sam nekoliko sekundi ispred vrata kupatila i razmišljao da li da odustanem.
Srce mi je tuklo kao ludo.
Na kraju sam otvorio vrata.
Prošao sam hodnikom potpuno go i krenuo prema dnevnoj sobi.
„E, rekla si da te ne mogu iznenaditi…“
Ušao sam u dnevni boravak.
I istog trenutka poželio da mogu nestati.
Moja drugarica više nije bila sama.
Na kauču pored nje sjedio je njen otac.
Čovjeka poznajem skoro dvadeset godina.
Gledao je mene.
Ja sam gledao njega.
Drugarica je stavila ruku preko usta i pokušavala da ne prasne u smijeh.
Niko nije izgovorio ni riječ.
Okrenuo sam se i potrčao nazad prema kupatilu.
Iza sebe sam samo čuo njenog oca:
„Je li ovo neki novi način pozdravljanja?“
Drugarica je tada počela toliko da se smije da je jedva dolazila do vazduha.
Obukao sam se rekordnom brzinom.
Razmišljao sam da izađem kroz prozor, ali bili smo na četvrtom spratu, tako da sam ipak morao ponovo kroz dnevnu sobu.
Kada sam izašao, njen otac je i dalje sjedio na istom mjestu.
„Izvinite“, rekao sam. „Ovo stvarno nije ono što izgleda.“
Pogledao me je potpuno ozbiljno.
„Ne znam šta bi drugo moglo da izgleda.“
Drugarica se ponovo počela smijati.
Objasnio sam mu cijelu priču. Rekao sam da je bila glupa šala i da nisam znao da će on doći.
Tada se i njemu pojavio osmijeh.
„Dobro“, rekao je. „Bar je bila u pravu.“
„Za šta?“
„Uspio si da je iznenadiš.“
Pomislio sam da je neprijatnost završena.
Nije.
Njen otac je otišao poslije desetak minuta, a ja sam joj rekao da ovu priču nikada nikome ne ispriča.
Zaklela se da neće.
Prošlo je nekoliko dana.
U subotu me je pozvala na roštilj kod njenih roditelja. Tamo je bilo desetak ljudi koje poznajem godinama.
Čim sam stigao, svi su se ponašali sasvim normalno.
Sve dok njen otac nije ustao da donese piće.
Prolazeći pored mene zastao je, pogledao me i rekao dovoljno glasno da svi čuju:
„Ako ideš u kupatilo, molim te, ovaj put se vrati obučen.“
Nastala je tišina.
A onda su svi počeli da se smiju.
Pogledao sam drugaricu.
„Nisam ja rekla“, odgovorila je odmah.
Okrenuo sam se prema njenom ocu.
Čovjek je podigao čašu i mrtav ozbiljan rekao:
„Rekao si njoj da nikome ne kaže. Meni nisi.“
Od tada je prošlo nekoliko godina.
I dan-danas, kad god dođem kod njih, njen otac me dočeka istom rečenicom:
„Kupatilo ti je tamo. Samo znaš pravila kuće.“