Prošlog ljeta supruga me zamolila da odem po njenog oca na autobusku stanicu.
Nikada ga ranije nisam upoznao.
Ana i ja bili smo zajedno skoro pet godina, od toga dvije u braku, ali njen otac Milan živio je u Kanadi i nije dolazio kući više od deset godina.
O njemu gotovo nikada nije pričala.
Znala je samo reći:
„Nismo bliski.“
Tog jutra javila mi je da je njegov autobus stigao ranije.
„Ja ne mogu izaći s posla. Možeš li ti?“
Naravno da sam pristao.
Poslala mi je njegovu fotografiju.
Čovjek od šezdesetak godina, sijeda kosa, naočare.
Na stanici sam ga odmah prepoznao.
„Milane?“
Pogledao me zbunjeno.
„Da?“
„Ja sam Nikola. Anin muž.“
Čovjek je problijedio.
Nekoliko sekundi samo me gledao.
„Čiji muž?“
Pomislio sam da me nije čuo.
„Anin.“
Spustio je kofer.
„Ana nema muža.“
Nasmijao sam se.
„Ima već dvije godine.“
Izvadio sam telefon i pokazao mu našu fotografiju sa vjenčanja.
Kada ju je vidio, sjeo je na klupu.
„Gdje ste upoznali ovu ženu?“
Više se nisam smijao.
„To je vaša kćerka.“
„Ne.“
„Milane, šta se dešava?“
Pogledao je fotografiju još jednom.
„Ovo nije Ana.“
Prva pomisao bila mi je da čovjek ima neki zdravstveni problem.
Pozvao sam suprugu.
Nije se javila.
Ponovo.
Ništa.
„Idemo kući“, rekao sam.
„Ne.“
„Zašto?“
„Prvo moramo razgovarati.“
Sjели smo u obližnji kafić.
Milan je izvadio telefon i pronašao fotografiju.
Na njoj je bila djevojka od možda dvadeset godina.
Ličila je na moju suprugu.
Ali nije bila ona.
„Ovo je moja Ana.“
„Možda je stara fotografija.“
„Moja kćerka ima ožiljak preko lijeve obrve. Žena na vašoj fotografiji ga nema.“
Znao sam svaki centimetar lica svoje supruge.
Nikakav ožiljak nikada nije imala.
„Možda ga je uklonila.“
Milan je odmahnuo glavom.
„Kada ste je posljednji put vidjeli?“, pitao sam.
„Prije jedanaest godina.“
„Zašto toliko dugo?“
Tada mi je rekao nešto što Ana nikada nije spomenula.
Njegova kćerka nestala je sa dvadeset dvije godine.
Jednog dana otišla je na fakultet i nije se vratila.
Policija ju je tražila mjesecima.
Bez rezultata.
Milanova supruga umrla je nekoliko godina kasnije.
On se nakon toga preselio u Kanadu.
„Ali ja živim s Anom pet godina.“
„Onda ne živiš sa mojom kćerkom.“
Ruke su mi se tresle.
Otvorio sam društvene mreže svoje supruge.
Profil je postojao tek šest godina.
Nikada mi to nije bilo čudno.
Nije imala fotografije iz srednje škole.
Nije imala stare prijatelje.
Kada bih pitao, govorila je da je izbrisala stari profil.
Pozvao sam njenu najbolju prijateljicu Saru.
„Koliko dugo poznaješ Anu?“
„Šta ti je?“
„Odgovori.“
„Možda šest godina.“
Niko koga sam poznavao nije je znao prije toga.
Odvezao sam Milana do policije.
Pokazao je stare dokumente o nestanku svoje kćerke.
Sve je bilo istina.
Policija je otišla sa mnom do našeg stana.
Ana nije bila tamo.
Ormar je bio otvoren.
Nestao je njen kofer.
Pasoš takođe.
Na kuhinjskom stolu ostavila je vjenčani prsten.
Ispod njega poruku:
„Žao mi je. Nisam očekivala da će se vratiti.“
Tada sam shvatio da je znala da Milan dolazi.
Zato je mene poslala po njega.
Ali zašto?
Policija je provjerila dokumente moje supruge.
Lična karta.
Pasoš.
Vozačka dozvola.
Sve je izgledalo potpuno legalno.
Ipak, matični broj pripadao je pravoj Ani.
Neko je prije šest godina preuzeo identitet nestale žene.
Počela je potraga.
Tri dana kasnije pronašli su njen automobil na aerodromu.
Ali nije napustila zemlju.
Kamere su je snimile kako ostavlja automobil i ulazi u taksi.
Nakon toga trag se gubio.
Milan je ostao kod mene nekoliko dana.
Zajedno smo pregledali sve što je ostavila.
U jednoj kutiji pronašao sam fotografije sa naših putovanja.
Iza njih mali USB.
Na njemu stotine skeniranih dokumenata.
Većina je pripadala pravoj Ani.
Diplome.
Medicinski nalazi.
Fotografije.
Stare poruke.
Moja supruga godinama je skupljala detalje njenog života.
Ali među fajlovima je bio folder:
NIKOLA
Otvorio sam ga.
Unutra fotografije mene.
Prva je napravljena skoro godinu dana prije nego što smo se „slučajno“ upoznali.
Ja izlazim iz firme.
Ja u kafiću.
Ja ispred zgrade.
„Pratila me“, rekao sam.
Milan je gledao fotografije.
Na posljednjoj je stajao datum našeg prvog susreta.
Ispod nje dokument sa mojim podacima.
Imena roditelja.
Škola.
Posao.
Čak i broj starog pasoša.
Na dnu:
„Potvrđeno. On je taj.“
„Taj za šta?“, pitao sam.
Policija je uzela USB.
Nekoliko sedmica kasnije pozvao me inspektor.
Otkrili su pravo ime moje supruge.
Zvala se Marija.
Nije bila kriminalac.
Nije imala dosije.
Ali postojala je veza između nje i prave Ane.
Studirale su na istom fakultetu.
Čak su šest mjeseci dijelile stan.
Marija je policiji tada rekla da ne zna šta se Ani dogodilo.
Nakon nestanka preselila se.
Godinama kasnije uzela je njen identitet.
„Zašto mene?“
Inspektor je izvadio stari dokument.
„Zato što ovo nije prvi put da se vaše ime pojavljuje u slučaju.“
Prava Ana je nekoliko dana prije nestanka prijavila policiji da je neko prati.
U izjavi je navela automobil.
Policija je tada provjerila vlasnika.
Automobil je pripadao mom ocu.
„To je nemoguće.“
Imao sam tada sedamnaest godina.
Otac mi je umro prije osam godina.
Kod kuće sam pronašao njegove stare papire.
Među njima račun iz hotela u gradu u kojem je Ana studirala.
Datum — noć njenog nestanka.
Pozvao sam Milana.
Kada sam mu rekao ime mog oca, zaćutao je.
„Poznavali ste ga?“
„Jesam.“
„Odakle?“
„Radio je za mene.“
Prije odlaska u Kanadu Milan je imao malu građevinsku firmu.
Moj otac bio je njegov vozač.
Te večeri, prema Milanu, trebalo je da pokupi Anu sa fakulteta i doveze je kući.
Nikada nije stigla.
Moj otac je tvrdio da je nije pronašao.
Policija je ponovo otvorila slučaj.
A onda se Marija sama pojavila.
Došla je u policijsku stanicu.
„Nisam uzela Anin identitet da bih pobjegla“, rekla je.
„Uzela sam ga da bih pronašla čovjeka koji zna šta joj se dogodilo.“
„Mog oca?“
„Ne.“
Pogledala je Milana.
„Njega.“
Milan je ustao.
Marija je iz torbe izvadila stari telefon.
Na njemu snimak koji je prava Ana napravila nekoliko sati prije nestanka.
Na videu se čuje kako se svađa sa ocem.
Ana je otkrila da Milan godinama izvlači novac iz firme i planira sve prijaviti.
Moj otac nije trebalo da je otme.
Trebalo je da je odveze kod rođaka dok se situacija ne smiri.
Ali te noći dogodila se saobraćajna nesreća.
Moj otac i Ana sletjeli su automobilom sa puta.
Otac je preživio.
Ana takođe.
Milan ih je pronašao prije policije.
„Šta ste uradili s njom?“, pitao sam.
Milan je počeo plakati.
„Ništa.“
„Gdje je onda?“
Marija ga je pogledala.
„Reci mu.“
Milan je konačno priznao.
Ana nije željela nazad kući.
Molila ga je da joj pomogne nestati.
Znala je da bi, ako ostane, cijela porodica završila u skandalu i dugovima.
Milan joj je dao novac i nove dokumente.
Godinama je znao da je živa.
Njihov prekid kontakta bio je dogovoren.
„Znači cijela priča o nestanku bila je laž?“
„Ne potpuno.“
„Gdje je Ana danas?“
Marija se okrenula prema meni.
„To je razlog zbog kojeg sam te izabrala.“
Izvadila je fotografiju snimljenu prije šest godina.
Na njoj prava Ana, sada starija.
Pored nje moj otac.
Fotografija je nastala dvije godine nakon datuma kada je moj otac navodno umro.
„Moj otac je mrtav.“
Marija je odmahnula glavom.
„Čovjek kojeg si sahranio nije bio tvoj otac.“
Osjetio sam da mi se pod pomjera.
„Gdje su onda?“
Marija mi je pružila adresu.
„Idi i pitaj ih.“
Dva dana kasnije stigao sam pred malu kuću na obali, gotovo 500 kilometara daleko.
Vrata je otvorila žena.
Odmah sam je prepoznao sa Milanovih fotografija.
Prava Ana.
Kada sam rekao svoje ime, počela je plakati.
„Znala sam da ćeš jednog dana doći.“
„Gdje je moj otac?“
Pogledala je prema dvorištu.
Za stolom je sjedio čovjek sijede kose.
Ustao je kada me vidio.
Bio je to moj otac.
Živ.
Nisam znao šta prvo da pitam.
Ali onda su se iza njega otvorila vrata kuće.
Istrčao je dječak od možda deset godina.
„Tata!“, viknuo je.
Moj otac se nije okrenuo.
Dječak je trčao prema meni.
Tek tada sam shvatio da nije zvao njega.
Gledao je pravo u mene.
A prava Ana je iza mojih leđa tiho rekla:
„Nikola, postoji razlog zašto je Marija izabrala baš tebe.“