Prvo je nestala jedna kutija iz magacina. Zatim još dvije. A kada je vlasnik prodavnice odlučio da postavi skrivenu kameru, otkrio je nešto zbog čega je istog trenutka pozvao policiju.
Tridesetčetvorogodišnji Bojan već sedam godina držao je malu prodavnicu računarske opreme u centru grada. Posao nije bio veliki, ali je od njega mogao pristojno živjeti. Imao je dvojicu zaposlenih, Nikolu i Adnana, kojima je vjerovao gotovo kao rođenoj braći.
Sve se promijenilo početkom oktobra.
Prilikom popisa robe Bojan je primijetio da nedostaju tri nova laptopa. Vrijednost im je bila skoro četiri hiljade maraka.
„Možda je greška u evidenciji“, rekao je Nikola.
„Tri laptopa ne mogu tek tako nestati“, odgovorio je Bojan.
Provjerili su račune, dostavnice i stanje u magacinu. Sve je pokazivalo isto: roba je stigla, ali je više nije bilo.
Bojan je nekoliko dana razmišljao šta da uradi. Nije želio optuživati zaposlene bez dokaza, pa je odlučio postaviti dodatnu kameru u magacin, uz odgovarajuće obavještenje o nadzoru.
Prva tri dana nije se dogodilo ništa neobično.
Četvrte noći, oko jedanaest sati, kamera je zabilježila kako neko otključava zadnja vrata.
Bojan je narednog jutra pregledao snimak.
Na ekranu se pojavio Nikola.
Nosio je veliku sportsku torbu. Ušao je u magacin, uzeo dvije kutije s policе i krenuo prema izlazu.
Bojan je zastao sa šoljicom kafe u ruci.
„Nemoguće“, prošaputao je.
Nikola je radio kod njega šest godina. Bio mu je kum na vjenčanju, zajedno su išli na utakmice, a njihove porodice često su se družile.
Ali snimak je bio jasan.
Bojan je odmah pozvao policiju.
Nije želio praviti scenu pred mušterijama, pa je sačekao da Nikola dođe na posao.
„Možeš li na trenutak u kancelariju?“ upitao ga je.
Nikola je ušao nasmijan.
„Šta ima, šefe?“
Bojan je okrenuo monitor prema njemu.
„Objasni mi ovo.“
Nikolin osmijeh je nestao.
Nekoliko sekundi gledao je snimak, a zatim sjeo.
„Bojane, nije onako kako izgleda.“
„Kako nije? Vidim te kako odnosiš moju robu usred noći!“
„Mogu objasniti.“
„Onda objasni!“
Nikola je oborio glavu.
„Nisam ih ukrao da ih prodam.“
Bojan se gorko nasmijao.
„A šta si uradio? Poklonio ih nekome?“
„Jesam.“
Bojan ga je pogledao u nevjerici.
„Kome?“
„Djeci.“
U kancelariji je zavladala tišina.
Nikola je objasnio da njegova supruga radi u centru za pomoć djeci iz porodica koje teško žive. Prije nekoliko sedmica saznala je za troje srednjoškolaca koji nisu imali računare potrebne za školu.
„I ti si odlučio da uzmeš moje laptope?“ upitao je Bojan.
„Mislio sam da ću ih otplatiti. Planirao sam raditi dodatno, vratiti novac prije sljedećeg popisa.“
„A zašto me nisi pitao?“
Nikola nije odgovorio.
„Zašto, Nikola?“
„Zato što sam već jednom tražio pozajmicu. Bilo me sramota.“
Bojan se sjetio da mu je Nikola prije nekoliko mjeseci tražio hiljadu maraka za popravku automobila. Dao mu je novac bez razmišljanja.
„Znači, mislio si da je bolje da me potkradaš?“
„Znam da sam pogriješio.“
„Nisi pogriješio u računu. Svjesno si uzeo tuđu robu.“
Nikola je zaplakao.
U tom trenutku začulo se kucanje na vratima.
Ušla su dvojica policajaca.
Nikola je problijedio.
„Zvao si policiju?“
„Jesam.“
„Bojane, molim te…“
„Neću lagati zbog tebe.“
Policajci su uzeli izjave i pregledali snimak. Nikola im je rekao gdje se nalaze računari i kome ih je odnio.
Istog popodneva provjerene su njegove tvrdnje.
Ispostavilo se da su laptopi zaista završili kod troje učenika.
Međutim, otkriveno je i nešto što Nikola nije spomenuo.
Jedan od računara bio je prodat.
Bojan je to saznao narednog jutra.
Pozvao je Nikolu.
„Rekao si da si sve poklonio djeci.“
„Jesam, skoro sve.“
„Šta znači skoro sve?“
Nikola je dugo ćutao.
„Jedan sam prodao.“
„Zašto?“
„Da vratim dug.“
Bojan je osjetio kako mu se vraća bijes.
„Kakav dug?“
„Dugovao sam novac čovjeku od kojeg sam pozajmljivao za klađenje.“
Bojan je spustio telefon na sto.
Odjednom mu je sve postalo jasnije.
Nikola je posljednjih mjeseci često tražio pozajmice, kasnio na posao i djelovao nervozno. Bojan je mislio da ima porodičnih problema.
Nije ni slutio da se zadužio zbog klađenja.
Kada su se ponovo sastali, Nikola mu je priznao da je dugovao skoro šest hiljada maraka.
„A ova priča s djecom?“ upitao je Bojan.
„Istinita je. Dva laptopa sam odnio njima. Treći sam prodao.“
„Zašto si mi onda rekao da su sva tri poklonjena?“
„Zato što sam mislio da ćeš mi lakše oprostiti.“
Bojan je ustao.
„Znaš šta je najgore? Da si mi odmah rekao istinu, možda bih ti mogao pomoći. Ali ti si jednu laž pokušao pokriti drugom.“
Nikola je samo gledao u pod.
Narednih dana Bojan je razgovarao s advokatom i policijom. Nije želio da učenici budu kažnjeni zbog nečega za šta nisu bili odgovorni, pa je organizovao da im računari ostanu na raspolaganju dok se pitanje vlasništva i naknade štete ne riješi.
Nikola više nije radio u prodavnici.
Ipak, Bojan nije potpuno prekinuo kontakt s njim.
Jedne večeri Nikola ga je pozvao.
„Počeo sam ići na savjetovanje zbog klađenja“, rekao je.
„Dobro je.“
„Našao sam posao u skladištu. Počeću vraćati novac čim primim prvu platu.“
„To i očekujem.“
Nastala je kratka tišina.
„Bojane, znam da više nikad nećeš imati isto mišljenje o meni.“
„Vjerovatno neću.“
„Ali hvala ti što nisi okrenuo leđa mojoj porodici.“
Bojan je uzdahnuo.
„Tvoja žena i djeca nisu krivi za ono što si uradio.“
Nekoliko mjeseci kasnije Nikola je počeo redovno vraćati dug. Nije bilo lako, ali je održavao dogovor.
Jednog petka pojavio se u prodavnici s kovertom.
„Evo još petsto maraka.“
Bojan je prebrojao novac i zapisao uplatu.
Nikola je krenuo prema vratima, a onda zastao.
„Misliš li da ćemo ikada ponovo biti prijatelji?“
Bojan je nekoliko trenutaka razmišljao.
„Ne znam, Nikola. Povjerenje se ne vraća tako brzo kao novac.“
Nikola je klimnuo glavom.
„Razumijem.“
„Ali drago mi je što pokušavaš popraviti svoj život.“
Nikola se prvi put nakon dugo vremena iskreno nasmiješio.
Kada je otišao, Bojan je zatvorio kasu i pogledao prema magacinu.
Nekada je vjerovao da čovjeka najbolje upoznaš kroz godine prijateljstva.
Sada je znao da ga ponekad mnogo bolje upoznaš u trenutku kad
a mora birati između istine i laži.
A najteže nije bilo izgubiti četiri hiljade maraka.
Najteže je bilo shvatiti da čovjek kojem je godinama bez razmišljanja davao ključeve svoje prodavnice nije imao hrabrosti da mu kaže istinu.