PRVOG DANA NA NOVOM POSLU DIREKTOR MI JE DAO OTKAZ ČIM JE PROČITAO MOJE PREZIME: Nisam stigla ni da uključim računar. Pogledao je prijavu, problijedio i rekao sekretarici: „Isplatite joj današnji dan i neka odmah ode.“ Mislila sam da me je zamijenio s nekim, ali kada sam tražila objašnjenje, samo je rekao: „Pitaj svog oca šta je uradio prije 22 godine.“ Problem je bio u tome što moj otac nikada nije radio u toj firmi.
Vratila sam se kući bijesna i ispričala mu šta se dogodilo. Čim sam pomenula ime direktora, ocu je ispala šolja iz ruke. Prvi put sam ga vidjela potpuno preplašenog. Samo je rekao: „Spakuj stvari. Večeras ideš kod tetke.“
„Zašto?“
Nije odgovorio.
Tada je neko pozvonio.
Otac je pogledao kroz prozor i zaključao vrata.
Ispred naše kuće stajao je direktor koji mi je samo nekoliko sati ranije dao otkaz.
NASTAVAK PRIČE
Otac mi je rekao da odem na sprat.
Nisam poslušala.
Direktor je ponovo pozvonio.
„Milane, znam da si unutra.“
Otac je otvorio vrata.
Njih dvojica su se gledala kao ljudi koji se odavno poznaju.
Direktor se zvao Viktor.
„Rekao sam ti da se nikada više ne približavaš mojoj porodici“, rekao je otac.
Viktor se nasmijao.
„Nisam ja pronašao nju. Ona je došla kod mene.“
Tada sam zahtijevala da mi neko konačno objasni šta se događa.
Prije 22 godine otac i Viktor nisu bili neprijatelji.
Bili su poslovni partneri.
Zajedno su pokrenuli malu građevinsku firmu.
Otac je vodio finansije, Viktor poslove na terenu.
Firma je brzo rasla.
A onda je nestala velika količina novca.
Dokumenti su pokazivali da je novac prebacio moj otac.
Viktor ga je optužio za krađu.
Otac je sve negirao.
Posvađali su se i firma je propala.
„Zato ste mi dali otkaz? Zbog nečega što se dogodilo prije nego što sam krenula u školu?“
Viktor me pogledao.
„Ne.“
Iz torbe je izvadio fasciklu.
„Dao sam ti otkaz jer sam jutros prvi put poslije 22 godine ponovo vidio ovo prezime i odlučio provjeriti stare papire.“
Spustio ih je na sto.
Na nekoliko dokumenata bio je očev potpis.
Ali nešto nije odgovaralo.
Potpis na ugovoru bio je drugačiji od potpisa na nalogu kojim je novac prebačen.
Viktor je nedavno digitalizovao staru arhivu firme.
Tek sada je primijetio razliku.
„Neko je falsifikovao njegov potpis.“
Otac je ćutao.
Pitala sam ga zašto je onda pobjegao i nikada pokušao dokazati nevinost.
„Jer sam znao ko je to uradio.“
U sobi je nastala tišina.
Bio je to njegov stariji brat.
Moj stric Dragan.
Isti čovjek kod kojeg smo svake nedjelje išli na ručak.
Dragan je tada imao ogromne dugove.
Pristup računima dobio je preko mog oca.
Uzeo je novac i falsifikovao potpis.
Kada je otac saznao, Draganova žena bila je pred porođajem.
Molio ga je da ćuti.
Obećao je da će vratiti sve.
Otac je pristao.
Novac nikada nije vraćen.
„Znači pustio si da svi misle da si lopov?“
Otac je klimnuo.
Izgubio je posao.
Prijatelje.
Gotovo sve.
Ali nije želio da brat završi u zatvoru.
Viktor je ustao.
„Dvadeset dvije godine sam mrzio pogrešnog čovjeka.“
Otac ga nije ni pogledao.
„A jutros si zbog toga kaznio moje dijete.“
Viktor se okrenuo prema meni.
Izvinio se i rekao da se mogu vratiti na posao.
Odbila sam.
Nisam željela raditi za čovjeka koji nekome daje otkaz samo zbog prezimena.
Mislila sam da je tu kraj.
Nije bio.
Sljedećeg jutra stric Dragan pojavio se pred našom kućom.
Neko mu je javio da je Viktor pronašao dokumente.
Priznao je sve.
Ali donio je još nešto.
Bankovni izvod.
Novac nije nestao samo iz firme.
Dio je prije 22 godine završio na računu otvorenom na moje ime.
Imala sam tek nekoliko mjeseci.
„Zašto bi prebacio novac meni?“
Dragan je pogledao oca.
„To ti on mora objasniti.“
Otac je zatvorio oči.
Tada sam shvatila da mi još uvijek nije rekao cijelu istinu.
Novac koji je stric ukrao otac je kasnije pronašao.
Mogao ga je vratiti Viktoru.
Nije.
Prebacio ga je na račun koji je godinama rastao kroz ulaganja.
Taj račun je i dalje postojao.
Na njemu je sada bilo dovoljno novca da potpuno promijeni moj život.
Pogledala sam oca.
„Znači ipak si uzeo novac?“
Odmahnuo je glavom.
„Ne za sebe.“
„Onda zašto?“
Otac je otvorio ladicu i izvadio stari dokument.
Na njemu je bilo ime moje majke.
Nekoliko mjeseci prije svega toga teško se razboljela.
Liječenje u inostranstvu bilo je skupo.
Otac je pronađenim novcem platio dio liječenja, a ostatak ostavio meni.
Majka je živjela još šest godina.
Ja sam je jedva pamtila.
Viktor nikada nije saznao.
Nekoliko dana kasnije otišla sam u njegovu kancelariju.
Ne da tražim posao.
Predala sam mu dokumentaciju i rekla da želim vratiti ono što je nekada pripadalo firmi.
Viktor je dugo gledao papire.
Onda ih je gurnuo nazad prema meni.
„Firma više ne postoji.“
„Ali dug postoji.“
Odgovorio je:
„Onda ga nemoj vraćati meni. Uradi s njim nešto zbog čega za 22 godine nijedno dijete neće morati plaćati cijenu greške svog oca.“
Prvi put sam razumjela da priča nije bila o ukradenom novcu.
Bila je o trojici ljudi koji su više od dvije decenije donosili odluke jedni umjesto drugih.
A sve je počelo onog jutra kada sam dobila otkaz na poslu na kojem nisam stigla provesti ni deset minuta.