RADNIK NA BENZINSKOJ MI JE SVAKOG PETKA VRAĆAO 10 EURA VIŠE — KADA SAM GA TREĆI PUT UPOZORILA, REKAO JE: „ZNAM. NISAM POGRIJEŠIO.“
Na istu benzinsku pumpu svraćala sam skoro svakog petka poslije posla.
Nije bila najjeftinija, ali nalazila se na putu prema kući i nikada nije bilo velike gužve.
Tamo je radio mladić po imenu Adnan.
Imao je možda dvadeset pet godina, uvijek nasmijan i nevjerovatno pričljiv.
Jednog petka sipala sam gorivo za 40 eura i na kasi dala 50.
Adnan mi je vratio 20.
„Dao si mi deset previše.“
Pogledao je novac.
„Stvarno? Izvinite.“
Vratila sam mu deset i otišla.
Sedam dana kasnije dogodilo se isto.
Ovog puta račun je bio 35 eura.
Ponovo mi je vratio tačno 10 eura više.
„Adnane, opet.“
„Šta opet?“
Pokazala sam novac.
Nasmijao se.
„Izgleda da petkom nisam svoj.“
Vratila sam mu novac.
Trećeg petka namjerno sam obratila pažnju.
Račun je bio 42 eura.
Dala sam 50.
U ruku mi je stavio 18.
Pogledala sam ga.
„Ovo više nije slučajno.“
Nije ništa rekao.
„Treći put mi vraćaš deset eura više.“
Tada je pogledao prema kolegi na drugoj kasi i tiho rekao:
„Znam.“
„Kako znaš?“
„Nisam pogriješio.“
Pomislila sam da se šali.
„Onda zašto mi daješ svoj novac?“
„Nije moj.“
„Čiji je?“
„Vaš.“
To je tek bilo besmisleno.
Pitala sam ga šta se događa.
Adnan je rekao:
„Ne mogu vam objasniti dok ne dođe do nule.“
„Šta treba doći do nule?“
Izvadio je malu svesku ispod kase.
Na jednoj stranici pisalo je moje ime.
Ispod:
120 €
Precrtano.
110.
100.
90.
„Odakle ti moje ime?“
„Od čovjeka koji je ostavio novac.“
Nisam više bila raspoložena za zagonetke.
„Kojeg čovjeka?“
Adnan je otvorio ladicu.
Izvadio je kovertu.
Na njoj je pisalo:
ZA IVANU. SAMO PETKOM. PO 10 €.
Rukopis nisam prepoznala.
„Ko je ovo ostavio?“
„Jedan gospodin.“
„Kako se zove?“
„Rekao je da vam ne kažem.“
„Kako izgleda?“
„Stariji.“
„Kada je bio ovdje?“
„Prije nekoliko mjeseci.“
Odbila sam uzeti novac.
Adnan je samo vratio deset eura u kovertu.
Naredna dva petka otišla sam na drugu pumpu.
Ali radoznalost je bila jača.
Trećeg sam se vratila.
„Hoću objašnjenje.“
Adnan je uzdahnuo.
„Mogu vam reći samo ono što je meni rekao.“
Čovjek je došao jednog jutra i pitao radi li na pumpi žena po imenu Ivana.
Adnan je rekao da sam mušterija.
Onda mu je čovjek dao 120 eura.
Zamolio ga je da mi svakog petka vrati deset eura više dok novac ne nestane.
„Zašto nije jednostavno ostavio kovertu meni?“
„Pitao sam ga isto.“
„I?“
Adnan je ponovio njegov odgovor:
„Jer je ona meni pomagala malo po malo. Tako joj i vratite.“
Tada sam se sjetila.
Prije skoro dvadeset godina, dok sam studirala, vikendom sam radila u malom supermarketu.
Ispred prodavnice često je sjedio čovjek po imenu Branko.
Nije prosio.
Skupljao je boce i karton.
Ponekad bi kupio hljeb i jogurt.
Jednog hladnog petka nedostajalo mu je nešto sitno na kasi.
Platila sam razliku.
Sljedećeg petka ponovo sam ga vidjela.
Kupila sam mu kafu.
Kasnije sendvič.
Nikada mnogo.
Dva ili tri eura.
Ponekad ništa.
To je trajalo možda godinu dana.
Onda sam završila fakultet, pronašla posao i preselila se.
Branka više nikada nisam vidjela.
„Je li imao ožiljak iznad obrve?“ pitala sam.
Adnan se zamislio.
„Jeste.“
Znala sam ko je.
„Gdje je sada?“
Adnan nije znao.
Čovjek nije ostavio broj.
Samo kovertu.
Od tog dana prestala sam vraćati deset eura.
Svaki petak uzela bih ih.
Kada je ostalo još samo deset, Adnan mi je pružio posljednju novčanicu i malu presavijenu cedulju.
„Rekao je da ovo ide posljednje.“
Otvorila sam je u automobilu.
Pisalo je:
„Ivana, vjerovatno se mene jedva sjećaš. Ja se tebe sjećam svakog petka.“
Branko je objasnio da je nakon našeg posljednjeg susreta pronašao posao kod jednog građevinara.
Kasnije je postao domar u školi.
Prestao je skupljati boce.
Iznajmio stan.
Život mu se polako sredio.
Godinama kasnije slučajno me prepoznao na benzinskoj pumpi.
Htio mi je prići.
Nije.
„Nisam želio da pomisliš da ti nešto dugujem“, napisao je.
Na kraju je stajala rečenica:
„Ovih 120 eura nisu vraćanje duga. To je samo dokaz da sitnice koje si vjerovatno zaboravila nekome mogu ostati u sjećanju dvadeset godina.“
Nekoliko mjeseci kasnije ponovo sam bila na pumpi.
Ispred mene je muškarac pokušavao platiti gorivo.
Kartica mu nije prolazila.
Imao je dvoje djece u automobilu.
Nedostajalo mu je osam eura u gotovini.
Nisam mnogo razmišljala.
Dala sam ih.
Pitao me za broj telefona da mi vrati.
„Ne treba.“
„Ali dugujem vam.“
Pogledala sam Adnana.
On se nasmijao jer je odmah shvatio.
Rekla sam čovjeku:
„Ne dugujete meni ništa. Samo jednog dana, ako možete, vratite nekome drugom.“
Kasnije me Adnan pitao:
„Mislite li da je Branko upravo to htio?“
Odgovorila sam:
„Ne znam.“
A onda sam pogledala mjesto na kasi gdje je mjesecima držao onu kovertu.
„Ali ako jeste, izgleda da njegovih 120 eura još nije potrošeno.“