Djevojka se zvala Tea.
Njen otac, Zoran, bio je Milanov najbolji prijatelj iz mladosti.
A žena između njih na fotografiji bila je Zoranova supruga, Vesna.
Milan je nije volio na način koji je Tea prvo pomislila.
Vesna mu je bila sestra.
Tea je nekoliko trenutaka samo gledala u njega.
„Vi ste moj ujak?“
Milan je klimnuo.
Tea nikada nije čula njegovo ime.
Porodica se raspala kada je imala šest godina.
Vesna i Zoran prolazili su kroz težak period. Svađe su postajale sve češće, a Vesna je odlučila da sa ćerkom privremeno ode kod rođaka u drugi grad.
Milan se umiješao.
Bio je ljut na Zorana.
Rekao mu je stvari koje nije mogao povući.
Zoran mu je uzvratio.
Dvojica prijatelja koji su odrasli zajedno prestali su razgovarati.
Nekoliko mjeseci kasnije Vesna je dobila poslovnu ponudu u inostranstvu.
Povela je Teu.
Zoran je vjerovao da će se brzo vratiti.
Nisu.
Godine su prolazile.
Vesna je izgradila novi život.
Tea je odrasla.
Kontakt sa Zoranom postajao je sve rjeđi.
Milan je, međutim, nastavio razgovarati sa sestrom.
Ali nakon jedne velike svađe oko toga treba li Tea održavati odnos sa ocem, i njih dvoje su se udaljili.
Porodični ponos napravio je ono što često radi.
Godine su prolazile brže nego što su ljudi očekivali.
Prije jedanaest godina Zoran je ušao u Milanov taksi.
Bio je to njihov prvi susret poslije mnogo vremena.
Milan ga je prepoznao u retrovizoru.
Nijedan nije progovorio nekoliko minuta.
Zoran je prvi prekinuo tišinu.
„Tea sutra puni osamnaest.“
Milan je znao.
„Hoće li doći?“
„Neće.“
Vozili su se do kuće broj 27.
Kada su stigli, Zoran nije odmah izašao.
„Ako se jednog dana vrati, možda neće imati moj broj. Možda neće ni znati jesam li ovdje.“
„Zašto bi mene tražila?“
Zoran je izvadio fotografiju njih troje.
„Vesna će joj jednog dana ispričati ko si.“
Milan se nasmijao bez veselja.
„Nisi je vidio godinama, a praviš plan kao da dolazi sutra.“
Zoran je odgovorio:
„Otac mora imati plan i za dan koji možda nikada neće doći.“
Tada je Milan obećao nešto pomalo ludo.
Svako jutro prije posla proći će pored njegove kuće.
Ako Tea ikada dođe i zatekne kuću praznu, neće ostati sama.
U početku je dolazio iz prijateljstva.
Kasnije iz navike.
A onda, prije četiri godine, Zoran je preminuo.
Milan je pomislio da obećanje više nema smisla.
Ipak je sljedećeg jutra u 6:10 ponovo bio ispred kuće.
Nije prestao.
Tea je za očevu smrt saznala tek mnogo kasnije.
Odnos između njega i Vesne bio je toliko pokidan da vijest nikada nije stigla do njih na vrijeme.
Kada je Vesna nedavno teško oboljela, dala je ćerki kutiju sa starim dokumentima.
U njoj je bila adresa kuće.
Fotografija.
I pismo koje je Zoran godinama ranije poslao, ali Vesna nikada nije imala hrabrosti da ga pokaže ćerki.
Zoran nije u njemu tražio oproštaj.
Nije optuživao Vesnu.
Napisao je samo:
„Ako Tea ikada poželi da upozna mjesto iz kojeg je otišla, neka dođe kući ujutro. Milan će vjerovatno biti tamo.“
Tea je zato stigla prethodne noći.
Prespavala je u praznoj očevoj kući.
U 6:10 pogledala je kroz prozor.
Taksi je stao ispred.
„A gdje treba da vas odvezem?“, pitao je Milan.
Tea je pokazala adresu.
Nije bila groblje.
Bila je mala kuća udaljena tridesetak kilometara.
Tamo je živjela Zoranova starija majka.
Teina baka.
Imala je 86 godina.
Tea je nikada nije upoznala.
Kada su stigli, Milan je ostao u automobilu.
Tea je pokucala.
Vrata je otvorila sitna starica.
„Da?“
Tea nije znala kako da počne.
Zato je rekla najjednostavnije:
„Ja sam Zoranova ćerka.“
Starica je spustila ruku sa kvake.
Dugo ju je gledala.
A onda je rekla:
„Znala sam da će te onaj tvrdoglavi taksista jednog jutra dovesti.“
Milan je u automobilu počeo da se smije i plače istovremeno.
Tea je ostala kod bake cijeli dan.
Milan ju je čekao.
Kada se uveče vratila do taksija, pitala je koliko duguje.
„Ništa.“
„Vozili ste me cijeli dan.“
„Ne.“
Milan je pokrenuo automobil.
„Ova vožnja je plaćena prije jedanaest godina.“
Sljedećeg jutra probudio se u 5:30 kao i uvijek.
Skuvao kafu.
Uzeo ključeve taksija.
A onda zastao.
Prvi put poslije jedanaest godina nije morao biti ispred kuće broj 27 u 6:10.
Telefon mu je zazvonio.
Tea.
„Jeste li slobodni?“
„Zavisi.“
„Baka želi da doručkujemo zajedno. Kaže da povedem i tvrdoglavog taksistu.“
Milan se nasmijao.
Jedanaest godina odlazio je na istu adresu zbog obećanja koje je gotovo prestao razumjeti.
Tog jutra konačno nije imao razlog da ode tamo.
I upravo tada je prvi put imao nekoga ko ga je čekao negdje drugo.