Tri dana prije svadbe dobila sam poruku od žene koju nisam poznavala: „Molim vas, nemojte se udati za njega.“
U tom trenutku sjedila sam kod frizerke i birala frizuru za vjenčanje.
Telefon je zavibrirao.
Nepoznat broj.
„Jeste li vi Milica?“
Odgovorila sam:
„Jesam. Ko je to?“
Poruka je stigla gotovo odmah.
„Zovem se Ivana. Ne poznajemo se. Molim vas, nemojte se udati za Stefana dok ne razgovarate sa mnom.“
Prvo sam pomislila da je neka glupa šala.
Stefan i ja bili smo zajedno skoro četiri godine.
Za tri dana trebalo je da se vjenčamo pred više od stotinu gostiju.
Napisala sam:
„Ako je ovo neka šala, nije smiješna.“
Ivana je odgovorila:
„Voljela bih da jeste.“
Zatim mi je poslala fotografiju.
Na njoj je bio Stefan.
Ali fotografija nije izgledala kompromitujuće.
Stajao je ispred neke kuće pored starijeg čovjeka.
„Ko je ovo?“, napisala sam.
„Moj otac.“
Odmah sam pomislila na prevaru.
Možda je Stefan imao drugu djevojku.
Možda je vodio dvostruki život.
Pozvala sam je.
„Recite odmah šta imate.“
„Ne preko telefona.“
Dogovorile smo se da se nađemo u kafiću.
Nisam rekla Stefanu ništa.
Ivana je već sjedila kada sam stigla.
Imala je oko trideset pet godina i ispred nje je bila velika plava fascikla.
„Stefan vas ne vara“, rekla je čim sam sjela.
„Onda zašto sam ovdje?“
Gurnula je fotografiju prema meni.
„Zato što ga poznajete kao Stefana Jovanovića.“
„Da.“
„Mi smo ga godinama poznavali kao Nikolu.“
Počela sam se smijati.
Bila sam uvjerena da je žena pogriješila osobu.
„Moj vjerenik se zove Stefan.“
„Znam kako se danas zove.“
Otvorila je fasciklu.
Unutra su bile stare fotografije.
Na jednoj je bio Stefan, desetak godina mlađi.
Ista tetovaža na podlaktici.
Isti ožiljak iznad obrve.
Nije bilo sumnje.
„Odakle vam ovo?“
Ivana mi je ispričala da je njen otac prije dvanaest godina imao malu građevinsku firmu.
Zaposlio je mladića koji se predstavio kao Nikola.
Radio je kod njih skoro dvije godine.
Postao je praktično član porodice.
Onda je jednog jutra nestao.
Istog dana nestalo je i 30.000 eura iz sefa firme.
Njen otac je bio uvjeren da je Nikola uzeo novac.
Prijavili su ga policiji.
Nikada ga nisu pronašli.
Firma je ubrzo propala.
„I vi tvrdite da je to Stefan?“
„Pogledajte fotografije.“
Bio je.
Ali nešto mi nije odgovaralo.
„Ako je ukrao 30.000 eura, kako nikada nije uhapšen?“
Ivana je spustila pogled.
„Zato što nikada nije postojala osoba po imenu Nikola sa dokumentima koje nam je dao.“
Vratila sam se kući potpuno izgubljena.
Stefan je spremao večeru.
„Kako je prošla frizura?“
Spustila sam fotografiju ispred njega.
Lice mu je istog trenutka problijedjelo.
„Odakle ti ovo?“
To je bilo dovoljno.
„Ko je Nikola?“
Sjeo je.
Dugo nije govorio.
„Ja.“
„Jesi li ukrao novac?“
„Nisam.“
„Onda zašto si nestao?“
Pogledao me.
„Zato što bih završio u zatvoru da sam ostao.“
Nisam razumjela.
Stefan je tada prvi put ispričao dio života o kojem nikada nije govorio.
Njegovo pravo ime zaista je bilo Stefan.
Nikola je bilo lažno ime.
Ali nije ga koristio da bi krao.
Sa devetnaest godina pobjegao je od kuće.
Njegov očuh bio je nasilan, a Stefan je godinama živio bez prijavljenog prebivališta i radio gdje god je mogao.
Preko jednog poznanika dobio je lažne papire.
Tako je završio u firmi Ivaninog oca.
„A novac?“
„Znam ko ga je uzeo.“
„Ko?“
„Ivana.“
Mislila sam da sam pogrešno čula.
Stefan mi je rekao da je noć prije nestanka slučajno vidio Ivanu kako otključava očev sef.
Sutradan ga je pozvala i rekla mu da zna da radi pod lažnim imenom.
Postavila mu je izbor.
Ili će nestati, ili će policiji reći da je upravo on ukrao novac.
„Zašto bi ukrala novac vlastitom ocu?“
„To moraš pitati nju.“
Nazvala sam Ivanu.
Nije se javila.
Poslala sam joj poruku.
Ništa.
Sljedećeg jutra otišla sam do adrese koju mi je dala.
Stan je bio prazan.
Broj telefona više nije bio dostupan.
Tada je priča postala još čudnija.
Stefan je insistirao da odemo u policiju.
Ako ćemo se vjenčati, rekao je, ne želi da postoji ništa što mi krije.
Ponijeli smo fotografije i sve poruke.
Policajac je pronašao stari predmet.
Krađa je zaista bila prijavljena.
Ali u spisu je stajalo nešto što ni Stefan nije znao.
Novac je pronađen nekoliko mjeseci kasnije.
Nije ga pronašla policija.
Vratio ga je Ivanin otac.
Tvrdio je da je došlo do „porodičnog nesporazuma“ i povukao prijavu.
„Znači znao je da je Ivana uzela novac?“
Izgledalo je tako.
Ali zašto je onda Ivana, dvanaest godina kasnije, pronašla mene?
Odgovor smo dobili dva dana prije svadbe.
Ivanin otac me nazvao.
Bio je teško bolestan.
Zamolio je da dođemo oboje.
Stefan nije želio.
Ipak smo otišli.
Starac ga je prepoznao čim je ušao.
„Znao sam da će te pronaći.“
Ivana je godinama vjerovala da je Stefan jedina osoba koja zna šta je uradila.
Njen otac je tada otkrio krađu, vratio novac u firmu iz vlastite ušteđevine i zaštitio kćerku.
Ali nedavno je odlučio promijeniti testament.
Veći dio imovine namjeravao je ostaviti unucima, a ne Ivani.
Ona je bila uvjerena da je Stefan nekako ponovo stupio u kontakt s njenim ocem i ispričao mu istinu.
Kada je preko društvenih mreža saznala da se ženi, pronašla je mene.
Željela je da ga nekoliko dana prije svadbe natjera da ponovo nestane.
Ovoga puta nije uspjela.
Svadbu nismo otkazali.
Ali jesmo je pomjerili.
Ne zbog Ivane.
Zbog mene.
Rekla sam Stefanu da ne mogu obećati brak čovjeku o kojem sam upravo saznala toliko stvari koje mi nikada nije rekao.
Razumio je.
Šest mjeseci kasnije vjenčali smo se.
Bilo je mnogo manje gostiju nego što smo prvobitno planirali.
Ivana, naravno, nije bila među njima.
Nekoliko minuta prije ceremonije Stefan me pitao:
„Jesi li sigurna?“
Odgovorila sam:
„Sad jesam.“
Ipak, onu prvu poruku nikada nisam izbrisala.
Ne zato što je Ivana bila u pravu kada mi je napisala da se ne udam.
Nego zato što je slučajno bila u pravu u jednoj drugoj stvari.
Prije nego što nekome obećaš cijeli život, dobro je znati čiji život ti zapravo priča.