Ušla sam u auto nepoznatog čovjeka usred noći — a ono što mi je rekao tokom vožnje natjeralo me da odmah pozovem muža
Te večeri sam prvi put nakon skoro godinu dana izašla sa prijateljicama. Muž je ostao kod kuće sa djecom, a ja sam obećala da neću ostati dugo.
Naravno, ostala sam skoro do tri ujutro.
Popila sam nekoliko čaša vina više nego što sam planirala. Kada sam izašla iz lokala, telefon mi je bio na 4% baterije, a aplikacija za taksi nije uspijevala pronaći vozača.
Stajala sam pored ceste možda deset minuta kada se ispred mene zaustavio crni automobil.
Vozač je spustio prozor.
„Treba prevoz?“
Bio je muškarac mojih godina, možda malo stariji. Rekla sam mu da čekam taksi.
„Vozim u tom pravcu. Mogu te ostaviti.“
Danas znam koliko je glupo bilo pristati, ali te noći nisam razmišljala kako treba.
Sjela sam.
Prvih nekoliko minuta vozili smo u tišini. Rekla sam mu ulicu, ali ne i broj kuće.
Onda je pogledao moju ruku.
„Udata?“
Pogledala sam burmu i nasmijala se.
„Deset godina.“
„I muž te pušta samu ovako kasno?“
Njegovo pitanje mi se nije svidjelo.
„Ne pušta on mene nigdje. Nisam dijete.“
Nasmijao se.
Nakon toga je počeo pričati o svom razvodu. Rekao je da ga je žena ostavila prije dvije godine i da od tada nikome ne vjeruje.
Samo sam klimala glavom.
A onda je izgovorio ime mog muža.
Tačno ime i prezime.
Odjednom sam se otrijeznila.
„Odakle znaš kako se moj muž zove?“
Nije odgovorio.
Samo je nastavio voziti.
Pogledala sam kroz prozor i shvatila da smo prošli raskrsnicu na kojoj je trebalo skrenuti prema mojoj kući.
„Promašio si.“
„Nisam.“
Tad sam uzela telefon.
3% baterije.
„Zaustavi auto.“
Nije stao.
Srce mi je počelo lupati.
„Rekla sam da staneš!“
Tada je usporio i parkirao pored jedne benzinske pumpe.
Okrenuo se prema meni.
„Smiri se. Neću ti ništa.“
„Kako znaš mog muža?“
Nekoliko sekundi me gledao.
Zatim je izvadio telefon.
Otvorio fotografiju.
Na njoj je bio moj muž.
Sjedi u restoranu.
Preko puta njega žena koju nikada nisam vidjela.
„Ovo sam fotografisao prije tri sedmice.“
Nisam mogla govoriti.
Pitala sam ga ko je žena.
„Moja bivša supruga.“
Mislila sam da mi se sve okreće.
Rekao je da ih već nekoliko mjeseci viđa zajedno. U početku je mislio da su poslovni saradnici. Onda ih je jednom vidio kako se drže za ruke.
„Zašto meni ovo govoriš?“
Spustio je telefon.
„Zato što sam večeras slučajno vidio tebe kako izlaziš iz lokala. Prepoznao sam te sa njegovog Facebook profila.“
Nisam znala da li mu vjerujem.
Mogao je biti ludak.
Mogao je sve izmisliti.
Ali fotografija je bila stvarna.
Prepoznala sam muževu jaknu. Čak i sat koji sam mu kupila za godišnjicu.
Tražila sam da mi pošalje fotografiju.
Poslao ju je.
Onda me odvezao kući.
Kada sam ušla, muž je spavao na kauču. Televizor je još radio.
Stajala sam iznad njega nekoliko sekundi.
Nisam ga probudila.
Legla sam u krevet i do jutra nisam sklopila oči.
Oko sedam je ušao u sobu.
„Kako je bilo sinoć?“
„Super.“
Pogledao me.
„Jesi dobro?“
Tada sam odlučila da ne spominjem fotografiju.
Umjesto toga postavila sam mu samo jedno pitanje.
„Poznaješ li ženu po imenu Marina?“
Čaša koju je držao zastala mu je na pola puta do usta.
Nije odgovorio.
To mi je bilo dovoljno.
Ali onda je sjeo pored mene i rekao nešto zbog čega se cijela priča potpuno promijenila.
„Poznajem je. Ali prije nego što bilo šta pomisliš, moraš znati ko je njen bivši muž.“
„Čovjek koji me sinoć dovezao kući?“
Muž je problijedio.
Ustao je toliko brzo da je skoro oborio stolicu.
„On te je dovezao?!“
Potvrdila sam.
Odmah je zaključao ulazna vrata.
Zatim je uzeo moj telefon i pitao:
„Je li ti dao svoj broj?“
Pokazala sam mu poruku sa fotografijom.
Muž ju je pročitao i samo rekao:
„Ovo nije fotografisano prije tri sedmice.“
Pogledala sam ga zbunjeno.
„Kako znaš?“
Približio mi je ekran i pokazao jedan detalj u pozadini koji uopšte nisam primijetila.
Tada sam shvatila da čovjek koji me sinoć pokupio nije slučajno prolazio tom ulicom.