Ušla sam u taksi, a vozač je nakon dvije minute ugasio aplikaciju i rekao: „Ovu vožnju vam neću naplatiti“
Tog petka ostala sam na poslu duže nego inače.
Napolju je padala jaka kiša, autobusi su kasnili, pa sam preko aplikacije naručila taksi.
Automobil je stigao za nekoliko minuta.
Vozač je bio čovjek od pedesetak godina.
„Jelena?“
„Da.“
Sjela sam pozadi.
Adresa je već bila unesena u aplikaciju.
Krenuli smo.
Nakon možda dvije minute začuo se zvuk s njegovog telefona.
Vozač je pogledao ekran.
Zatim mene kroz retrovizor.
Ponovo ekran.
Usporavao je.
„Je li nešto nije u redu?“
Nije odgovorio.
Zaustavio je automobil pored puta.
Uzeo telefon i prekinuo vožnju u aplikaciji.
Odmah sam se uznemirila.
„Zašto ste ugasili vožnju?“
Okrenuo se prema meni.
„Ovu vožnju vam neću naplatiti.“
„Zašto?“
Pogledao je adresu na ekranu.
„Vi živite tamo?“
„Da.“
„Koliko dugo?“
Pitanje mi se nije svidjelo.
„Kakve to veze ima?“
„Molim vas, samo mi recite.“
„Skoro tri godine.“
Čovjek je spustio pogled.
„Onda moram nešto da vam pokažem.“
„Mislim da ću izaći.“
„Slobodno. Ali prije toga pogledajte ovo.“
Iz pretinca je izvadio stari telefon.
Otvorio je galeriju.
Pokazao mi fotografiju kuće.
Moje kuće.
Tačnije, kuće u kojoj sam iznajmljivala mali stan na spratu.
„Zašto imate fotografiju moje kuće?“
„Zato što sam nekada živio tamo.“
To me malo smirilo.
„Dobro. I?“
Prešao je na sljedeću fotografiju.
Na njoj je bila djevojčica od možda osam godina ispred iste kuće.
„To je moja kćerka, Sara.“
Nisam znala šta bih rekla.
„Ona je odrasla u toj kući.“
„Gdje je sada?“
Vozač nije odgovorio odmah.
„Ne znam.“
Mislila sam da nisam dobro čula.
Sara je nestala prije devet godina.
Imala je sedamnaest.
Jednog jutra otišla je u školu i nikada se nije vratila.
Policija ju je tražila mjesecima.
Otac je godinama pokušavao sam.
Lijepio plakate.
Objavljivao fotografije.
Provjeravao svaku informaciju.
Ništa.
„Žao mi je“, rekla sam.
„Niste vi krivi.“
„Ali kakve to veze ima sa mnom?“
Pokazao je adresu koju sam unijela u aplikaciju.
„Prije deset minuta dobio sam poruku.“
„Od koga?“
Okrenuo je telefon prema meni.
Na ekranu je bio nepoznat broj.
Poruka je glasila:
„Kad stigneš na staru adresu, nemoj odmah otići.“
Pogledala sam vrijeme.
Poruka je stigla nekoliko sekundi nakon što sam ušla u automobil.
„Ko vam je to poslao?“
„Ne znam.“
„Možda neko zna da ste vozač.“
Odmahnuo je glavom.
„Broj na koji je stigla ova poruka imam tek četiri dana.“
Tada sam se stvarno uplašila.
Rekla sam mu da me odveze do obližnje benzinske pumpe.
„U redu.“
Nije pokušao da me zaustavi.
Dok smo ponovo kretali, meni je zazvonio telefon.
Poruka.
Nepoznat broj.
Otvorila sam je.
„Jelena, molim te. Odvedi ga do kuće.“
Pokazala sam vozaču.
Potpuno je problijedio.
„Kako neko zna moje ime?“, pitala sam.
On je gledao samo u poruku.
„Šta je?“
„Sara je uvijek pisala ‘molim te’ kada bi nešto tražila. Nikada ‘molim vas’.“
„To ne znači ništa.“
„Znam.“
Nazvala sam policiju.
Objasnila sam situaciju.
Savjetovali su nam da ne idemo sami u kuću i rekli da će poslati patrolu.
Dvadesetak minuta kasnije stigli smo ispred.
Policijski automobil već je bio tamo.
Vlasnik kuće, gospodin Petar, izašao je u pidžami.
Imao je skoro osamdeset godina.
„Šta se događa?“
Objasnili smo mu.
Kada je vidio vozača, prepoznao ga je.
„Dragane?“
Njih dvojica se nisu vidjela godinama.
Dragan je pokazao poruku.
Petar je pročitao.
„Ovo je nemoguće.“
„Zašto?“
Starac je pogledao prema kući.
„Zato što sam ja prije tri dana dobio skoro istu.“
Iz džepa je izvadio telefon.
Poruka je glasila:
„Uskoro će Dragan ponovo doći. Daj mu ono što je ostalo na tavanu.“
Dragan ga je zgrabio za ruku.
„Šta je na tavanu?“
„Ne znam. Nisam bio gore godinama.“
Policajci su ušli s nama.
Ja sam ostala u svom stanu.
Nakon desetak minuta čula sam korake.
Dragan je sišao noseći malu plavu kutiju.
Prepoznao ju je odmah.
Pripadala je Sari.
U njoj nije bilo ničega dramatičnog.
Stare narukvice.
Fotografije.
Školska legitimacija.
I mala bilježnica.
Na posljednjih nekoliko stranica Sara je pisala o planu da ode od kuće.
Ne zato što ju je otac maltretirao.
Naprotiv.
Pisala je da ga voli, ali da se osjeća zarobljeno.
Majka joj je umrla nekoliko godina ranije.
Dragan se nakon toga potpuno vezao za kćerku.
Zvao ju je deset puta dnevno.
Dolazio po nju u školu.
Provjeravao s kim se druži.
Sara je željela otići kod tetke u drugi grad.
„Zašto policija ovo nije pronašla?“, pitao je Dragan.
Petar je objasnio.
Kutiju je pronašao nakon što se porodica iselila.
Mislio je da su to obične dječije stvari.
Stavio ju je na tavan i zaboravio.
Ali bilježnica je sadržavala adresu.
Tetkinu.
Policija je još iste noći provjerila podatke.
Tetka je umrla prije pet godina.
Sara nikada nije bila prijavljena na njenoj adresi.
Izgledalo je kao još jedan slijepi trag.
Sve dok policajac nije pronašao ime napisano na zadnjoj korici bilježnice.
Marija V.
„Ko je Marija?“
Dragan je odmah znao.
Sarina najbolja prijateljica.
Nisu razgovarali od nestanka.
Dragan ju je tada optuživao da nešto krije.
Policija je pronašla Mariju narednog dana.
Sada je živjela u drugom gradu, udala se i imala dvoje djece.
Kada su joj pokazali poruke, priznala je.
Ona ih je poslala.
Prije devet godina pomogla je Sari da ode.
Sara je željela nekoliko dana provesti kod tetke, smiriti se i onda razgovarati s ocem.
Ali kada je nestanak prijavljen policiji i priča završila u medijima, uplašila se.
Tetka joj je pomogla da ode kod rođaka u inostranstvo.
„Je li živa?“, pitao je Dragan.
Marija je ćutala.
„Samo mi recite je li živa.“
„Jeste.“
Dragan je počeo plakati.
Sara je danas imala dvadeset šest godina.
Živjela je u Belgiji.
Nije imala hrabrosti da se vrati nakon svega što je izazvala.
Ali nekoliko mjeseci ranije pronašla je oca preko društvenih mreža.
Vidjela je da radi kao vozač.
Marija je pristala da joj pomogne napraviti prvi korak.
Kako je znala da ću baš ja ući u njegov automobil?
Nije znala.
To je bila slučajnost.
Ali kada je Dragan prihvatio vožnju prema staroj kući, aplikacija mu je pokazala odredište.
On je napravio snimak ekrana i poslao ga kolegi, ne znajući da je taj kolega Marijin rođeni brat.
Informacija je za nekoliko minuta stigla do nje.
A zatim do Sare.
Tri sedmice kasnije Dragan je ušao u moj stan.
Došao je samo da mi nešto donese.
Čokoladu.
„Zašto?“
„Sutra idem u Belgiju.“
Sara je pristala da ga vidi.
„Šta ćete joj reći?“
Razmišljao je nekoliko sekundi.
„Ništa pametno.“
Nasmijao se.
„Prvo ću je zagrliti. Za ostalo imamo devet godina.“
Nikada više nisam vidjela Dragana.
Ali nekoliko mjeseci kasnije dobila sam razglednicu iz Brisela.
Na poleđini su bile samo dvije rečenice:
„Vratio sam se sam. Ali sada znam gdje je.“
I ispod:
„Za početak, dovoljno.“