MOJA MAJKA JE 22 GODINE SVAKOG 1. AVGUSTA STAVLJALA ISTU CRVENU HALJINU NA TERASU, ALI JE NIKADA NIJE OBUKLA: Ostavljala bi je tamo od jutra do zalaska sunca, a zatim je pažljivo vraćala u ormar. Kada bih pitala zašto, govorila je: „Da je neko može prepoznati.“ Poslije njene smrti odlučila sam posljednji put iznijeti haljinu. Predveče se ispred kuće zaustavio automobil. Iz njega je izašla žena, pogledala prema terasi i počela plakati. Zatim mi je rekla: „Čekam da ponovo vidim tu haljinu otkad sam imala šest godina.“
Crvena haljina bila je starija od mene.
Majka ju je držala u posebnoj kutiji na vrhu ormara.
Nikada je nisam vidjela da je nosi.
Osim prvog avgusta.
Tada bi je ujutro iznijela na terasu i okačila tako da se jasno vidi sa ulice.
Uveče bi je vratila.
Godinama isto.
Kada sam imala petnaest godina, pitala sam:
„Čija je?“
„Moja.“
„Zašto je onda ne obučeš?“
„Zato što nije važno da je vidim ja.“
Nakon njene smrti pronašla sam haljinu.
Bio je kraj jula.
Odlučila sam još jednom ponoviti njen ritual.
Prvog avgusta okačila sam je na isto mjesto.
Oko sedam uveče pred kućom se zaustavio automobil.
Žena od pedesetak godina izašla je i nekoliko minuta samo gledala prema terasi.
Onda je zaplakala.
„Vi ste Zorina kćerka?“
Potvrdila sam.
„Mogu li vidjeti haljinu?“
Pustila sam je unutra.
Zvala se Jelena.
Kada je dotakla tkaninu, ruke su joj se tresle.
„Ovu haljinu je vaša majka nosila posljednji put kada sam vidjela svoju majku.“
Nisam razumjela.
Jelena je počela pričati.
Prije više od četrdeset godina njena porodica živjela je nekoliko kuća dalje.
Imala je šest godina.
Njena majka Mira bila je bliska prijateljica moje majke.
Prvog avgusta obje su otišle na gradski vašar.
Moja majka je nosila crvenu haljinu.
Mira je povela Jelenu.
U jednom trenutku nastala je velika gužva.
Jelena je izgubila majku.
Počela je plakati.
Moja majka ju je pronašla i podigla u naručje.
„Rekla mi je da gledam samo njenu crvenu haljinu i da se ne odvajam od nje.“
Satima su tražile Miru.
Nije je bilo.
Policija se uključila u potragu.
Sljedećeg dana pronađene su njene stvari pored autobuske stanice.
Ali Mire nije bilo.
Nikada se nije vratila.
Jelena je kasnije otišla živjeti kod tetke u drugi grad.
„Zašto je onda majka svake godine iznosila haljinu?“
Jelena je iz torbe izvadila staru razglednicu.
Stigla je prije dvadeset dvije godine.
Bila je adresirana na moju majku.
Na njoj nije bilo potpisa.
Samo jedna rečenica:
„Prvog avgusta gledala sam prema vašoj kući. Crvena haljina mi je pokazala da sam pronašla pravo mjesto.“
„Ko je to napisao?“
Jelena je odmahnula glavom.
Moja majka je vjerovala da je poruku poslala Mira.
Da je živa.
Zato je od sljedeće godine svakog prvog avgusta iznosila haljinu.
Ako se žena ponovo pojavi, znala bi da je nije zaboravila.
„Ali zašto nikada nije pokucala?“
„To niko nije znao.“
Jelena mi je tada rekla nešto još čudnije.
Razglednicu nikada nije vidjela.
Za nju je saznala tek prije nekoliko mjeseci.
Moja majka joj je prije smrti pokušavala ući u trag.
Poslala joj je kopiju razglednice.
Zato je Jelena došla.
Ali originalna razglednica imala je poštanski pečat.
Grad udaljen skoro 300 kilometara.
Odlučile smo pokušati pronaći pošiljaoca.
Trebalo nam je nekoliko sedmica.
Adresa više nije postojala, ali jedna starija žena iz tog mjesta prepoznala je Mirino ime.
Mira je tamo živjela više od trideset godina.
Preminula je samo godinu ranije.
Imala je drugu porodicu.
Jelena je bila slomljena.
„Znači jednostavno me napustila?“
Nismo znale odgovor.
Sve dok nismo pronašle Mirinog sina.
On nije znao da ima polusestru.
Ali znao je nešto o prvom avgustu.
Njegova majka tog datuma nikada nije izlazila iz kuće.
Jednom mu je rekla:
„To je dan kada sam napravila najveću grešku svog života.“
Mira je kao mlada žena planirala pobjeći od nasilnog supruga.
Namjeravala je povesti Jelenu.
Na vašaru je trebalo da se sastane sa čovjekom koji bi im pomogao otići.
U gužvi je izgubila djevojčicu.
Uspaničila se.
Vjerovala je da je muž pronašao dijete.
U strahu je pobjegla sama.
Kasnije je saznala da je Jelena kod rodbine.
Ali tada se već bojala vratiti.
Godine su prolazile.
Sram je postajao sve veći.
Dvadeset godina kasnije konačno je došla do naše ulice.
Vidjela je crvenu haljinu koju je zapamtila sa vašara.
Nije imala hrabrosti pokucati.
Poslala je razglednicu.
I ponovo nestala.
Jelena nikada nije dobila priliku razgovarati s majkom.
Ali upoznala je polubrata.
Danas su u kontaktu.
A crvenu haljinu više ne iznosimo svakog prvog avgusta.
Jelena ju je uzela.
Ne kao uspomenu na majku koja je otišla.
Nego na ženu koja je tog dana pronašla uplakanu šestogodišnju djevojčicu i nije je pustila iz ruke dok nije bila sigurna da je bezbjedna.
„Cijeli život sam mislila da me ta haljina podsjeća na dan kada sam izgubila majku“, rekla mi je. „A zapravo me podsjeća na dan kada je neko drugi odlučio da me ne ostavi samu.“