„MOJA ŽENA JE SVAKOG UTORKA POSLIJE POSLA OSTAJALA JOŠ DVA SATA U KANCELARIJI. MISLIO SAM DA RADI PREKOVREMENO. ONDA JE NJEN ŠEF NA SAHRANI PRIŠAO MENI I REKAO: ‘ONA UTORKOM VEĆ TRI GODINE UOPŠTE NIJE BILA NA POSLU.’“
Tri godine moja žena se svakog utorka vraćala kući dva sata kasnije.
Uvijek je govorila:
„Moram ostati duže na poslu.“
Nakon njene smrti, njen šef mi je prišao na sahrani.
„Moram nešto da vam kažem.“
Mislio sam da želi razgovarati o poslu.
Ali onda je rekao:
„Vaša žena utorkom već tri godine nije ostajala ni minut duže. Odlazila je tačno u četiri.“
Nisam odmah znao šta da pomislim.
„Kako nije?“
„Nikada.“
„Ali kući je dolazila tek oko šest.“
Šef je slegnuo ramenima.
„Onda je išla negdje drugo.“
Te večeri nisam mogao prestati razmišljati.
Moja supruga Ivana i ja bili smo u braku dvadeset dvije godine.
Nikada nisam imao razloga da sumnjam u nju.
Ali tri godine laži?
Svaki utorak?
Sljedećeg jutra otvorio sam njen automobil.
Nisam ni znao šta tražim.
U pretincu sam pronašao račune, rezervne naočare i nekoliko hemijskih olovaka.
A onda malu karticu.
Na njoj je pisalo:
Dom za stare „Mirna jesen“
Na poleđini:
UTORAK — 16:30.
Otišao sam tamo.
Na recepciji sam pokazao Ivaninu fotografiju.
Žena za pultom odmah ju je prepoznala.
„Ivana!“
Zastala je kada je vidjela moje lice.
„Vi ste njen muž?“
„Jesam.“
Žena je spustila pogled.
„Žao mi je.“
„Zašto je dolazila ovdje svakog utorka?“
Recepcionerka je pokazala prema hodniku.
„Mislim da je bolje da vam to objasni gospodin Branko.“
Branko je imao osamdeset jednu godinu.
Sjedio je pored prozora i slagao domine.
Kada sam rekao Ivanino ime, ruka mu je zastala.
„Nije došla prošlog utorka.“
Sjeo sam preko puta njega.
„Nije mogla.“
Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati.
Skinuo je naočare.
„Umrla je?“
Klimnuo sam.
Branko je dugo gledao kroz prozor.
A onda rekao:
„Znao sam da nešto nije dobro. Nikada nije preskočila utorak.“
„Ko ste vi?“
Pogledao me iznenađeno.
„Nije ti rekla?“
„Nije.“
Branko nije bio njen rođak.
Nije bio stari prijatelj.
Nije ga poznavala prije tri godine.
Upoznali su se sasvim slučajno.
Ivana je jednog utorka došla u dom da posjeti koleginicinu majku.
Dok je čekala u hodniku, ugledala je Branka kako sam igra šah.
„Protiv koga igrate?“, pitala ga je.
„Protiv čovjeka koji uvijek izgubi.“
„Kojeg?“
„Mene.“
Ivana je sjela preko puta njega.
Odigrali su partiju.
Pobijedila ga je.
„Nemoguće“, rekao sam.
Branko se nasmijao.
„I ja sam joj to rekao.“
Moja žena je bila užasna u šahu.
Ispostavilo se da je Branko bio još gori.
Sljedećeg utorka ponovo je došla.
„Zašto?“
Branko nije znao.
Ni ona vjerovatno nije planirala da to postane navika.
Ali postalo je.
Svaki utorak u 16:30.
Šah.
Kafa.
Razgovor.
Brankova supruga umrla je prije pet godina.
Sin mu je živio u Kanadi.
Kćerku nije imao.
Prijatelja je bilo sve manje.
„Ali zašto je lagala meni? Mogla je samo reći da dolazi ovdje.“
Branko se nasmijao.
„Pitao sam je isto.“
„I?“
„Rekla je da bi ti došao s njom.“
Bio je u pravu.
„A šta bi bilo loše u tome?“
„Ništa. Ali rekla je da onda više ne bi bilo samo njeno.“
To me je malo zaboljelo.
Ali razumio sam.
Ivana je imala svoj mali dio sedmice za koji nikome nije morala objašnjavati ništa.
Branko je otvorio ladicu.
Izvadio je malu kutiju.
„Ovo je trebalo da joj dam prošlog utorka.“
Unutra je bila šahovska figura.
Bijela kraljica.
Na dnu je Branko ugravirao:
„ZA IVANU — 156 : 0.“
Počeo sam se smijati.
„Izgubili ste 156 puta?“
„Ne.“
„Šta onda znači nula?“
„Nula puta sam priznao da je pobijedila pošteno.“
To je već zvučalo kao prijatelj kojeg bi moja žena izabrala.
Ponio sam figuru kući.
Mislio sam da je priča završena.
Sljedećeg utorka oko četiri popodne gledao sam na sat.
U 16:10 uzeo sam jaknu.
Nisam ni planirao.
Samo sam sjeo u auto.
U 16:30 ušao sam u dom.
Branko je sjedio za istim stolom.
Ispred njega je bila šahovska tabla.
Dvije stolice.
Jedna prazna.
„Kasniš“, rekao je.
„Nisam rekao da ću doći.“
„Nije ni ona prvog puta.“
Sjeo sam.
„Da vas upozorim, ja ne znam igrati šah.“
Branko se nasmijao.
„Odlično. Konačno dostojan protivnik.“
Odigrali smo partiju.
Izgubio sam za petnaest minuta.
Sljedećeg utorka ponovo sam došao.
Pa sljedećeg.
Poslije nekoliko mjeseci Branko me je jednom pitao:
„Šta govoriš ljudima gdje ideš utorkom?“
„Istinu.“
„Greška.“
„Zašto?“
Pomjerio je figuru i nasmijao se.
„Trebao si reći da ostaješ duže na poslu. Izgleda da je to u vašoj porodici tradicija.“
Danas bijela kraljica koju mi je dao stoji pored Ivanine fotografije.
A utorkom u 16:30 još uvijek sjedam za isti sto.
Ne zato što pokušavam zamijeniti svoju ženu.
Nju niko ne može zamijeniti.
Nego zato što sam poslije njene smrti shvatio nešto neobično:
Ivana mi nije ostavila samo uspomene na sebe. Ostavila mi je i jednog prijatelja za kojeg nisam ni znao da mi nedostaje.