„MOJ SIN JE PRED MATURU PRODAO TELEFON KOJI JE MJESECIMA ŠTEDIO DA KUPI. MISLILA SAM DA JE NOVAC POTROŠIO NA IZLAZAK. NEKOLIKO DANA KASNIJE DIREKTOR ŠKOLE ME JE POZVAO I REKAO: ‘DOĐITE. MORATE VIDJETI ŠTA JE VAŠ SIN URADIO SA TIM NOVCEM.’“
Moj sin je dvije sedmice pred maturu prodao svoj novi telefon.
Nije htio reći zašto.
Nekoliko dana kasnije pozvao me direktor škole.
„Morate doći. Radi se o vašem sinu.“
Kada sam stigla, na stolu su stajali muško odijelo i par novih cipela.
Pogledala sam direktora.
A onda je rekao:
„Vaš sin ovo nije kupio sebi. Ali dječak kome jeste nema pojma ko je platio.“
„Kakav dječak?“
Direktor je pokazao prema učionici.
Kroz staklo sam vidjela momka kojeg sam nekoliko puta ranije viđala sa mojim sinom.
Zvao se Danilo.
Išao je u isti razred.
„Zašto mu je Stefan kupio odijelo?“
Direktor je sjeo.
„Zato što Danilo nije planirao doći na maturu.“
Njegov otac je prije nekoliko godina otišao iz porodice.
Majka je radila u pekari i sama izdržavala njega i mlađu sestru.
Maturalno veče nije bilo nešto što su mogli lako priuštiti.
Danilo je zato svima govorio da ga matura ne zanima.
„Glupo mi je da dajem pare da bih nekoliko sati sjedio u restoranu“, govorio je.
Ali Stefan mu nije vjerovao.
Jednog dana ga je pitao direktno:
„Nemaš para, je li tako?“
Danilo se naljutio.
Skoro su se posvađali.
Tek kasnije priznao je istinu.
Imao je dovoljno da plati dio mature.
Ali trebalo mu je odijelo.
Cipele.
Košulja.
A nije želio tražiti od majke.
„I Stefan je zato prodao telefon?“
Direktor je klimnuo.
Telefon je kupio prije samo dva mjeseca.
Štedio je skoro godinu.
Kada ga je prodao, dobio je dovoljno za odijelo, cipele i košulju.
Ali imao je jedan uslov.
Danilo ne smije saznati ko je platio.
Direktor mu je rekao da je škola dobila anonimnu donaciju.
„A zašto ste onda pozvali mene?“
„Jer nisam siguran da je u redu da osamnaestogodišnjak prodaje svoje stvari, a da roditelji nemaju pojma.“
Pošteno.
Kada je Stefan tog popodneva došao kući, čekala sam ga.
„Gdje ti je telefon?“
„Rekao sam ti. Prodao sam ga.“
„Znam kome si kupio odijelo.“
Zaustavio se.
„Direktor ti je rekao?“
„Jeste.“
„Rekao sam mu da nikome ne govori.“
„Ja nisam baš ‘niko’.“
Sjeo je.
„Mama, nemoj sad praviti veliku stvar od toga.“
„Telefon si plaćao skoro godinu.“
„Pa?“
„Zašto nisi došao meni?“
Odgovorio je nešto što me zaustavilo.
„Jer bi ti platila.“
„Naravno da bih.“
„E upravo zato.“
Nisam razumjela.
Stefan je želio da pomoć bude njegova.
Ne moja.
Ne očeva.
Ne školska.
Njegova.
„Danilo mi je prošle godine pomogao kad sam pao matematiku“, rekao je.
„Tri mjeseca je ostajao poslije škole sa mnom.“
„Mogao si mu kupiti čokoladu.“
Stefan se nasmijao.
„Malo kasno za tu ideju.“
Nisam ga natjerala da vrati odijelo.
Ali sam mu rekla da takve stvari više ne krije od mene.
„Dogovoreno.“
Naravno, lagao je.
To sam saznala tek na večeri mature.
Danilo je došao u odijelu.
Njegova majka ga je fotografisala ispred restorana.
Vidjela sam kako krišom briše suze.
Prišla mi je.
„Stefanova mama?“
„Da.“
„Hvala vam.“
Zaledila sam se.
„Za šta?“
„Za odijelo.“
Dakle, saznala je.
„Nisam ga ja kupila.“
Pokazala sam prema Stefanu.
Žena je pogledala mog sina.
„On?“
Klimnula sam.
Prišla mu je.
Mislila sam da će ga zagrliti.
Umjesto toga uhvatila ga je za uho.
„Au!“
„Prodao si telefon zbog mog sina?!“
„Ko vam je rekao?!“
Počela sam se smijati.
Danilo je prišao.
„Čekaj… kakav telefon?“
Odlično.
Za manje od trideset sekundi propala je cijela tajna.
Danilo je gledao Stefana.
„Ti si platio?“
„Nije bitno.“
„Budalo.“
„Nema na čemu.“
Zagrlili su se.
Mislila sam da je priča završena.
Nije.
Nakon mature počeo je ljetni raspust.
Stefan je radio nekoliko sedmica u kafiću da ponovo skupi novac za telefon.
Jednog jutra na naša vrata stigao je paket.
Unutra je bio telefon.
Polovan, ali odličan.
Na kutiji je pisalo:
„Nije nov. Ne kukaj.“
Danilo.
Nazvali smo ga.
„Odakle ti novac?“, pitao je Stefan.
Danilo je tokom ljeta radio sa stricem.
„Neću ga uzeti.“
„Onda ga prodaj i kupi mi još jedno odijelo.“
„Već imaš jedno.“
„Onda smo završili.“
Stefan je zadržao telefon.
Godinu dana kasnije obojica su otišla na fakultet u različite gradove.
Nedavno sam pitala Stefana čuju li se još.
Pokazao mi je telefon.
Ekran je bio napuknut na jednom uglu.
„Još koristiš taj stari?“
„Radi.“
„Kupi sebi novi.“
Odmahnuo je glavom.
„Neću.“
„Zašto?“
Nasmijao se.
„Ovaj me svaki put kad zazvoni podsjeti da sam jednom prodao bolji telefon i dobio boljeg prijatelja.“