„MOJA KĆERKA SE SA SVOG PRVOG POSLA SVAKOG PETKA VRAĆALA KUĆI SA PRAZNIM NOVČANIKOM. MISLILA SAM DA NE ZNA SA NOVCEM. ONDA JE JEDNOG DANA ISPRED NAŠE KUĆE STAO TAKSI, A IZ NJEGA JE IZAŠLA ŽENA SA KOVERTOM U RUCI.“
Moja kćerka je dobila prvi posao, ali se svakog petka vraćala kući skoro bez novca.
Mislila sam da ga bespotrebno troši.
Onda je jednog dana pred našom kućom stao taksi.
Izašla je nepoznata žena i pružila mi kovertu.
„Vi ste Teodorina majka?“
„Jesam.“
Pogledala me i rekla:
„Molim vas, vratite joj ovo. Vaša kćerka već osam mjeseci plaća moje vožnje, a ona još ne zna zbog čega sam prvi put ušla u njen taksi.“
„Njen taksi?“
Tu sam se potpuno zbunila.
Teodora nije bila taksista.
Radila je kao recepcionerka u malom hotelu.
Žena se predstavila kao Jasmina.
„Možemo li sjesti? Priča je malo komplikovana.“
U koverti je bilo 640 eura.
Tačno osam puta po 80.
„Šta moja kćerka ima sa ovim novcem?“
Sve je počelo prvog mjeseca njenog rada.
Teodora je jednog petka završila drugu smjenu oko jedanaest uveče.
Ispred hotela je ugledala Jasminu.
Stajala je pored puta i pokušavala dobiti taksi.
Pored nje je bio veliki kofer.
„Treba vam pomoć?“, pitala ju je Teodora.
Jasmina je rekla da ide na autobusku stanicu.
Teodora je pozvala taksi.
Kada je stigao, Jasmina je otvorila novčanik i shvatila da nema dovoljno novca.
Teodora je platila vožnju unaprijed.
„I zato vam je osam mjeseci plaćala taksi?“
„Ne.“
Jasmina je spustila pogled.
Te večeri uopšte nije išla na autobus.
Bježala je od kuće.
Ne od nasilja niti nekog zločina.
Bježala je od problema koji joj se tada činio nerješivim.
Godinama je sa mužem vodila malu porodičnu prodavnicu.
Posao je propao.
Dugovi su se nagomilali.
Posvađali su se.
Jasmina je spakovala kofer i odlučila otići kod sestre u drugi grad.
„A kakve veze Teodora ima sa tim?“
Taksista koji je došao bio je stariji čovjek po imenu Željko.
Čuo je dio razgovora.
Kada je Jasmina rekla adresu autobuske stanice, pitao ju je:
„Imate kartu?“
Nije imala.
„Zna li neko da odlazite?“
Nije odgovorila.
Željko je ugasio taksimetar.
„Gospođo, ja ću vas odvesti gdje hoćete. Ali prije toga imam jedno pitanje.“
„Koje?“
„Da li stvarno želite otići ili samo želite da vas neko večeras sasluša?“
Jasmina je počela plakati.
Željko nije krenuo prema stanici.
Parkirao je ispred kioska.
Kupio dvije kafe.
Sjedili su u automobilu skoro sat vremena.
Jasmina mu je ispričala sve.
Na kraju nije otišla.
Nazvala je muža.
Vratila se kući.
„A Teodora?“
Sljedećeg petka Teodora je ponovo vidjela Željka ispred hotela.
Pitala ga je je li žena stigla na autobus.
Ispričao joj je šta se dogodilo.
Teodora je bila oduševljena.
„Koliko je bila vožnja?“
„Ništa.“
„Ali ja sam vam dala novac.“
Željko joj ga je pokušao vratiti.
Nije uzela.
„Onda sljedećeg nekoga ko nema novca odvezite za ovo.“
Željko je pristao.
Narednog petka Teodora ga je ponovo vidjela.
„Jeste potrošili?“
„Jesam.“
„Na koga?“
„Staricu do bolnice.“
Teodora mu je dala još novca.
Tako je počelo.
Svaki petak odvajala bi dio zarade.
Željko bi taj novac koristio za ljude kojima je vožnja zaista trebala, a nisu je mogli platiti.
Nekada do bolnice.
Nekada do željezničke stanice.
Jednom je odvezao djevojku koja je propustila posljednji autobus kući.
„Zato se vraćala bez novca“, rekla sam.
Jasmina je klimnula.
„Ali zašto ste vi donijeli 640 eura?“
Prije nekoliko mjeseci Jasmina je ponovo srela Željka.
Prepoznala ga je.
Život joj se u međuvremenu promijenio.
Ona i muž nisu spasili prodavnicu.
Ali jesu brak.
Zatvorili su posao, pronašli druge poslove i počeli vraćati dugove.
Jasmina je pitala Željka kako da mu vrati onu vožnju.
Tada joj je ispričao za Teodoru.
„Osam mjeseci sam odvajala po 80 eura“, rekla je.
„Željela sam vratiti svaki petak.“
Pogledala sam kovertu.
„Teodora ovo neće uzeti.“
„Znam.“
„Pa zašto ste je donijeli meni?“
Jasmina se nasmijala.
„Mislila sam da ćete vi biti razumniji.“
Počela sam se smijati.
„Pogriješili ste adresu.“
Teodora je stigla kući pola sata kasnije.
Čim je vidjela Jasminu, prepoznala ju je.
„Vi ste ona žena sa koferom!“
Jasmina ju je zagrlila.
Onda joj je pružila kovertu.
Naravno, Teodora ju je odbila.
Raspravljale su se deset minuta.
Na kraju je Željko, kojeg smo pozvali telefonom, riješio problem.
„Ne vraćajte novac nikome.“
„Šta onda?“, pitala sam.
„Ostavite ga za vožnje.“
Tako smo i uradili.
Ali više nije samo Teodora davala novac.
Jasmina je počela dodavati nešto svakog mjeseca.
Ja ponekad.
Nekoliko gostiju iz hotela čulo je za ideju i ostavilo sitniš.
Željko je u automobil stavio malu kutiju.
Na njoj piše:
„PLATI NEKOME PUT.“
Ko želi, ubaci nešto.
Ko nema, ne mora.
Prije nekoliko sedmica Teodora je sjela u njegov taksi.
„Do hotela.“
Željko je uključio taksimetar.
„Ozbiljno?“, pitala je.
„Poslovna pravila.“
Kada su stigli, Teodora je izvadila novac.
Željko je pokazao prema kutiji.
„Tvoja vožnja je već plaćena.“
„Ko je platio?“
„Neko prije tebe.“
Teodora se nasmijala.
„Ali ja imam novca.“
Željko je slegnuo ramenima.
„I Jasmina je imala kartu za autobus. Nekad nije poenta u tome možeš li platiti put, nego gdje će te taj put odvesti.“
Teodora je ipak ubacila novac u kutiju.
Za nekoga ko će sjesti poslije nje.