„U AUTOBUSU MI JE STARIJA ŽENA GURNULA PRESAVIJEN PAPIR U RUKU I ŠAPNULA: ‘PROČITAJTE TEK KAD IZAĐETE.’ KADA SAM GA OTVORILA, NA NJEMU JE BIO REGISTARSKI BROJ MOG AUTOMOBILA.“
U autobusu mi je nepoznata starija žena gurnula presavijen papir u ruku.
Tiho je rekla:
„Nemojte ga otvarati dok ne izađete.“
Pomislila sam da me zamijenila s nekim.
Izašla sam dvije stanice kasnije i otvorila papir.
Na njemu je pisao registarski broj mog automobila.
Ispod njega samo jedna rečenica:
„Pitajte muža gdje je bio sinoć u 23:40.“
Problem je bio samo jedan.
Muž mi je sinoć rekao da je moj automobil cijelu noć bio kod njega ispred firme.
Prvo sam pomislila da je neka bolesna šala.
Moj automobil je bio kod mehaničara već dva dana.
Zato sam tog jutra i išla autobusom.
Dan ranije muž, Stefan, trebalo je da ga preuzme iz servisa poslije posla.
Oko deset uveče nazvala sam ga.
Rekao je da mora ostati duže u kancelariji.
„A auto?“
„Preuzeo sam ga. Parkiran je ispred firme.“
Nisam imala razlog da sumnjam.
Sve do tog papira.
Odmah sam se okrenula prema autobusu.
Već je otišao.
Nisam znala ni kako se žena zove.
Pozvala sam Stefana.
„Gdje je auto?“
„Kod mene.“
„Jesi siguran?“
Nasmijao se.
„Kako mogu da ne budem siguran gdje je auto?“
„Pošalji mi fotografiju.“
Nastala je kratka tišina.
„Marija, usred sastanka sam.“
„Treba ti deset sekundi.“
„Šta se dešava?“
Nisam mu rekla.
Prekinula sam.
Pet minuta kasnije stigla je fotografija.
Moj automobil ispred njegove firme.
Na prvi pogled sve je bilo u redu.
Onda sam zumirala fotografiju.
Na susjednoj zgradi bio je veliki digitalni sat.
Pokazivao je 08:17.
Fotografija je napravljena tog jutra.
Nije dokazivala gdje je automobil bio prethodne noći.
Nazvala sam servis.
„Kada je moj muž juče preuzeo automobil?“
Čovjek je provjerio.
„U 17:25.“
Dakle, imao ga je.
Otišla sam pravo do njegove firme.
Auto je bio tamo.
Na suvozačevom sjedištu ugledala sam račun sa benzinske pumpe.
Vrijeme:
23:36.
Pumpa je bila na drugom kraju grada.
Četiri minuta prije vremena napisanog na papiru.
Stefan me ugledao kroz prozor kancelarije i sišao.
„Šta radiš ovdje?“
Pružila sam mu papir.
Boja mu je nestala iz lica.
To mi je bilo dovoljno.
„Ko je žena?“
„Koja žena?“
„Nemoj.“
„Marija, stvarno ne znam.“
Pokazala sam račun.
„Onda mi objasni ovo.“
Dugo je ćutao.
A onda je rekao:
„Sinoć nisam bio u firmi.“
„To sam shvatila.“
„Bio sam u bolnici.“
Nisam očekivala taj odgovor.
„Zašto?“
„Zbog Nikole.“
Nikola je bio njegov mlađi brat.
Nisam ga vidjela skoro godinu dana.
Njih dvojica nisu razgovarala.
Posvađali su se nakon smrti njihovog oca zbog porodične kuće.
Stefan je tvrdio da više nikada neće imati ništa s njim.
„Šta mu se dogodilo?“
„Saobraćajna nezgoda.“
Nikola nije bio teško povrijeđen.
Ali policija nije mogla dobiti njegovu suprugu.
Prvi broj koji je imao u telefonu pod oznakom „brat“ bio je Stefanov.
Stefan je otišao.
„Zašto mi nisi rekao?“
Spustio je pogled.
„Jer sam ti prije mjesec dana rekao da je za mene mrtav.“
„I lakše ti je bilo slagati me?“
„Izgleda da jeste.“
Još uvijek nešto nije imalo smisla.
„Ko je onda žena iz autobusa?“
Stefan nije znao.
Nazvala sam Nikolu.
Prvi put poslije skoro godinu dana.
Javila se njegova supruga, Ivana.
Kada sam opisala stariju ženu, odmah je znala.
„To je moja majka.“
„Zašto bi mi dala ovu poruku?“
Ivana je zaćutala.
„Jer je vidjela Stefana.“
Njena majka bila je sa njima u bolnici.
Vidjela je kako Stefan oko ponoći izlazi.
Ali nije znala da je došao zbog Nikole.
Mislila je da Stefan nešto krije od mene.
„Kako je znala moje tablice?“
„Vozila se iza njega do bolnice.“
„A mene? Kako je mene pronašla u autobusu?“
Ivana se nasmijala.
„Nije vas tražila.“
Ispostavilo se da me njena majka prepoznala sa Ivaninih fotografija sa našeg vjenčanja.
Godinama ranije bila je među gostima.
Ja se nje nisam sjećala.
Ona mene jeste.
Slučajno smo ušle u isti autobus.
„Zašto mi jednostavno nije rekla šta je vidjela?“
„Mama obožava dramu.“
Prvi put tog dana sam se nasmijala.
Ali Stefan i ja smo ipak imali ozbiljan razgovor.
Ne zbog toga gdje je bio.
Nego zbog toga što je smatrao da mora lagati samo zato što je uradio nešto što se nije uklapalo u njegov ponos.
Te večeri otišli smo zajedno kod Nikole.
Braća su prvih deset minuta pričala samo o nezgodi.
Onda o kući.
Onda su ponovo počeli da se svađaju.
Pomislila sam: eto, ništa se nije promijenilo.
A onda je Nikola rekao:
„Ipak si došao sinoć.“
Stefan je ćutao.
„Došao sam.“
To nije riješilo godine svađe.
Ali bilo je dovoljno da počnu razgovarati.
A žena iz autobusa?
Srela sam je nekoliko mjeseci kasnije na porodičnom ručku.
Prišla mi je potpuno mirno i pitala:
„Jeste li pročitali poruku?“
„Jesam.“
„I?“
„Skoro ste mi napravili razvod.“
Nasmijala se.
„Ali niste se razveli.“
„Nismo.“
Klimnula je zadovoljno.
„Onda je dobro prošlo.“
Stefan je to čuo i dobacio:
„Sljedeći put joj napišite cijelu priču.“
Starica ga je pogledala preko naočara.
„A sljedeći put ti reci ženi gdje si bio.“
Za stolom je nastala tišina.
A onda je Nikola prvi počeo da se smije.
Ovog puta čak se i Stefan pridružio.