„MOJ OTAC JE GODINAMA SVAKOG PRVOG U MJESECU PODIZAO TAČNO 50 EURA. NAKON NJEGOVE SMRTI OTIŠLA SAM U BANKU DA UGASIM RAČUN, A SLUŽBENICA ME JE PITALA: ‘HOĆETE LI ONDA VI NASTAVITI DAVATI NOVAC TOM DJEČAKU?’“
Moj otac je godinama svakog prvog u mjesecu podizao tačno 50 eura.
Nikada nisam znala zašto.
Nakon njegove smrti otišla sam u banku da ugasim račun.
Službenica je pogledala njegovo ime i pitala:
„Hoćete li onda vi nastaviti?“
„Nastaviti šta?“
Zbunila se.
„Mislila sam da znate.“
Zatim je tiho dodala:
„Vaš otac je taj novac svakog mjeseca davao jednom dječaku.“
Za tog dječaka nikada u životu nisam čula.
Zovem se Marija.
Moj otac Dušan umro je u sedamdeset trećoj godini.
Bio je tih čovjek.
Nije volio pričati o novcu, niti je ikada dopuštao da mu neko zaviruje u račune.
Zato mi tih pedeset eura ranije nije bilo posebno čudno.
Svaki prvi radni dan u mjesecu otišao bi do banke.
Podigao pedeset eura.
Vratio se kući.
Mislila sam da plaća nešto u gotovini.
Ali sada je službenica govorila o dječaku.
„Kako vi znate kome je davao novac?“
„Dječak je često čekao ispred banke.“
„Sam?“
„U početku sa majkom.“
„Kako se zove?“
„Mislim da je Emir.“
To ime mi ništa nije značilo.
„Koliko godina ima?“
„Sada možda sedamnaest.“
Pokušavala sam povezati stvari.
Otac nije imao drugu porodicu.
Bar sam bila sigurna da nije.
„A njegova majka?“
Službenica se sjetila prezimena.
Hadžić.
I to mi je zvučalo potpuno nepoznato.
Kod kuće sam pregledala očeve stvari.
Račune.
Dokumente.
Stare rokovnike.
Ništa.
Tek u jednoj jakni koju godinama nije nosio pronašla sam malu fotografiju.
Na njoj je moj otac bio mnogo mlađi.
Pored njega je stajao muškarac kojeg nisam poznavala.
Na poleđini je pisalo:
„Dušan i Samir — 1989.“
Prezime nije bilo napisano.
Ali nekako sam znala da sam pronašla početak.
Službenica mi je rekla da je dječak obično dolazio prvog petka u mjesecu.
Sačekala sam.
Osjećala sam se glupo stojeći ispred banke i posmatrajući ljude.
Oko podneva ugledala sam mladića.
Visok, mršav, sa školskim rancem.
Nekoliko puta pogledao je prema vratima banke.
Prišla sam mu.
„Emir?“
„Da?“
„Ja sam Dušanova kćerka.“
Odmah je spustio pogled.
Znao je da je otac umro.
„Mama mi je rekla.“
„Kako poznaješ mog oca?“
„Deda Dušan?“
Ta riječ me je presjekla.
Deda.
„Zašto ga zoveš deda?“
Emir je izgledao zbunjeno.
„Svi smo ga tako zvali.“
„Ko svi?“
„Ja i sestra.“
Sad se pojavila i sestra.
„Imaš sestru?“
„Da.“
„Koliko godina?“
„Četrnaest.“
Pitala sam gdje im je majka.
Emir mi je dao adresu.
Istog dana otišla sam.
Vrata mi je otvorila žena od četrdesetak godina.
Čim sam rekla ko sam, oči su joj se napunile suzama.
„Znala sam da ćete jednom doći.“
Zvala se Lejla.
Na stolu je bila fotografija mog oca.
„Objasnite mi.“
Sjela je.
„Moj otac se zvao Samir.“
Pokazala sam fotografiju.
„Ovaj čovjek?“
Klimnula je.
Dušan i Samir radili su zajedno skoro dvadeset godina.
Bili su vozači u istoj firmi.
Ja sam tada već živjela u drugom gradu i očeve kolege gotovo da nisam poznavala.
Prije petnaest godina Samir je iznenada umro.
Lejla je tada ostala sama sa malim Emirom i tek rođenom kćerkom.
„Kakve veze s tim ima pedeset eura?“
„Vaš otac je došao poslije sahrane.“
Rekao joj je da je Samir njemu jednom pomogao kada mu je bilo najteže.
„Kako?“
Lejla nije znala detalje.
Samo je znala šta je Dušan rekao:
„Dok njegova djeca ne odrastu, svakog mjeseca ću vratiti dio onoga što dugujem njihovom dedi.“
„Zašto meni nikada nije rekao?“
Lejla se blago nasmijala.
„Pitala sam ga isto.“
„Šta je rekao?“
„Da bi se naljutio kad bih vam rekla.“
To je zvučalo kao moj otac.
„A zašto baš 50 eura?“
„Više nisam htjela prihvatiti.“
U početku je donosio mnogo više.
Lejla je poslije nekoliko mjeseci pokušala da ga zaustavi.
Posvađali su se.
Na kraju su se dogovorili za pedeset.
Ali priča još nije bila potpuna.
„Šta je vaš otac uradio za mog?“
Lejla je ustala i donijela staru kovertu.
Unutra je bio papir napisan očevim rukopisom.
Nisam ga čitala godinama, ali prepoznala bih ga bilo gdje.
Na papiru je pisalo:
„Samire, dugujem ti 4.800. Vraćam čim stanem na noge.“
Datum je bio iz 1993. godine.
Te godine moja majka je teško oboljela.
Sjećala sam se da smo jedva sastavljali kraj s krajem.
Ali nikada nisam znala odakle je otac nabavio novac za nekoliko mjeseci liječenja.
Samir mu ga je pozajmio.
Kasnije, kada je otac pokušao vratiti dug, Samir je odbijao kamatu i uzimao novac kad je Dušan mogao.
Nisu stigli sve poravnati prije Samirove smrti.
„Ali pedeset eura petnaest godina je mnogo više od 4.800.“
Lejla se nasmijala kroz suze.
„To sam i ja govorila.“
„A on?“
„Rekao je da dug nije samo ono što piše na papiru.“
Dugo sam ćutala.
Emir je sjedio preko puta mene.
„Zato si dolazio pred banku?“
„Posljednjih godinu dana.“
Ranije je Dušan donosio novac njihovoj kući.
Kada mu je hodanje postalo teško, Emir bi ga sačekao kod banke.
„I šta si radio s novcem?“
„Štedio.“
„Za šta?“
„Fakultet.“
Otac to, naravno, nije znao.
Ili možda jeste.
Vratila sam se kući sa kovertom.
Nisam ugasila račun tog dana.
Narednog mjeseca došla sam u banku prvog petka.
Emir je već čekao.
Kada me ugledao, odmah je rekao:
„Ne morate.“
„Znam.“
„Stvarno.“
„Znam.“
Pružila sam mu pedeset eura.
Nije htio uzeti.
„Deda Dušan je rekao da će to raditi dok ne završim školu.“
„Znam.“
„Ali njega više nema.“
„Znam i to.“
„Onda zašto?“
Pogledala sam ga.
„Zato što je obećanje ostalo.“
Nastavila sam još godinu dana.
Kada je Emir završio srednju školu, došao je kod mene.
Donio je kovertu.
Unutra je bilo 600 eura.
Svaka novčanica koju sam mu dala.
„Nisam potrošio.“
„Zašto?“
„Jer sam dobio stipendiju.“
Nisam htjela uzeti novac.
On je insistirao.
Na kraju smo napravili kompromis.
Novac smo dali njegovoj mlađoj sestri za knjige i školu.
Prošle su još dvije godine.
Jednog dana stigla mi je fotografija.
Emir ispred fakulteta.
U ruci indeks.
Ispod fotografije samo jedna poruka:
„Recite dedi Dušanu da se ulaganje isplatilo.“
Telefon sam držala u ruci nekoliko minuta.
A onda sam prvi put shvatila nešto o ocu što nisam znala dok je bio živ.
Godinama sam mislila da je svakog mjeseca iz banke iznosio pedeset eura.
Zapravo je svakog mjeseca vraćao nešto što se novcem nikada nije moglo potpuno vratiti.