„MOJA MAJKA JE SVAKOG PETKA KUPOVALA DVIJE ISTE KNJIGE. JEDNU BI DONIJELA KUĆI, A DRUGU OSTAVLJALA U AUTOBUSU. GODINAMA NISAM ZNALA ZAŠTO — DOK JEDNOG DANA NA VRATIMA NIJE OSVANULA KUTIJA SA 47 KNJIGA.“
Moja majka je svakog petka kupovala dvije iste knjige.
Jednu bi donijela kući.
Drugu bi ostavila na sjedištu autobusa broj 6.
Pitala sam je:
„Zašto ostavljaš novu knjigu u autobusu?“
Samo bi rekla:
„Neko će je pronaći.“
Nakon nekoliko godina prestala je to raditi.
Mislila sam da je priča završena.
A onda je jednog jutra ispred naših vrata stajala velika kutija.
Unutra je bilo 47 knjiga.
Na vrhu je ležala poruka:
„Vaša majka ne zna ko sam. Ali zbog nje danas imam svoju knjižaru.“
Zovem se Tamara.
Moja majka Ljiljana radila je gotovo trideset godina u maloj knjižari u centru grada.
Knjige su joj bile najveća slabost.
Nije kupovala skupu odjeću.
Nije voljela nakit.
Ali iz knjižare gotovo nikada nije izlazila praznih ruku.
Prije šest godina primijetila sam nešto čudno.
Petkom bi kupila dvije potpuno iste knjige.
„Zašto dvije?“
„Jedna nije za mene.“
Prvi put sam mislila da je poklon.
Ali dok smo se vraćale kući autobusom, majka je jednu knjigu spustila na prazno sjedište.
Kada smo stigle na našu stanicu, ustala je.
Knjiga je ostala.
„Mama, zaboravila si knjigu.“
„Nisam.“
„Pa ostala je tamo.“
„Znam.“
Vrata autobusa su se zatvorila.
„Zašto?“
Slegnula je ramenima.
„Da je neko pronađe.“
Mislila sam da je to uradila jednom.
Nije.
Svakog petka ista stvar.
Roman.
Zbirka priča.
Ponekad knjiga za djecu.
Uvijek dvije iste.
Jedna za njenu policu.
Druga za autobus.
Na prvoj stranici ostavljene knjige napisala bi samo:
„Ako ti se dopadne, pročitaj. Kad završiš, ostavi je negdje gdje će je pronaći neko drugi.“
Nikakav potpis.
Nikakvo ime.
„Znaš da ih neko možda samo uzme i proda?“
„Možda.“
„I ne smeta ti?“
„Ne.“
„A šta ako ih niko ne pročita?“
„Onda sam izgubila jednu knjigu.“
To je trajalo skoro tri godine.
Onda se knjižara zatvorila.
Majka je otišla u penziju i prestala kupovati po dvije knjige.
Nisam više razmišljala o tome.
Sve do kutije.
Bila je toliko teška da sam je jedva unijela.
Prebrojala sam knjige.
Četrdeset sedam.
Neke su bile nove.
Neke izlizane.
Neke pune podvučenih rečenica.
Na skoro svakoj prvoj stranici nalazila se ista majčina poruka.
Ali ispod nje ljudi su dopisivali svoje.
„Pročitano. Ostavljam dalje.“
„Pronašla u čekaonici.“
„Dobio od nepoznate žene na stanici.“
„Nosim u Sarajevo.“
„Ova je stigla čak do Zagreba.“
Pozvala sam majku.
„Dođi kod mene.“
„Zašto?“
„Samo dođi.“
Kada je ugledala kutiju, dugo nije govorila.
Uzela je jednu knjigu.
Otvorila.
Prepoznala svoj rukopis.
„Odakle ti ovo?“
Pružila sam joj poruku.
Pročitala ju je.
„Kakva knjižara?“
„Ne znam.“
Na poleđini poruke bila je adresa.
Majka nije htjela ići.
„Zašto?“
„Jer nisam ostavljala knjige da upoznam ljude koji ih pronađu.“
„Mama, neko ti je vratio četrdeset sedam knjiga.“
„Nije ih vratio. Donio ih je.“
Na kraju sam je nagovorila.
Adresa nas je dovela do male knjižare u sporednoj ulici.
Iznad vrata je pisalo:
„DRUGO POGLAVLJE“
Za pultom je stajao muškarac od tridesetak godina.
Čim je ugledao majku, nasmijao se.
„Vi ste Ljiljana?“
„Jesam.“
„Ja sam Adnan.“
Majka ga nije prepoznala.
Nikada se ranije nisu sreli.
Prije pet godina Adnan je imao dvadeset četiri.
Radio je noćne smjene u skladištu.
Svako jutro vraćao se autobusom broj 6.
Jednog dana na sjedištu je pronašao knjigu.
„Koju?“, pitala je majka.
Adnan se nasmijao.
„To je najbolje.“
Otišao je do police.
Izvadio staru knjigu.
Bila je to zbirka priča koju je majka kupila među prvima.
„Nisam tada čitao.“
„Nikada?“
„Samo ono što sam morao u školi.“
Ponio je knjigu kući jer je padala kiša i autobus je kasnio.
Pročitao je nekoliko stranica.
Onda još nekoliko.
Za dva dana završio je cijelu.
Na posljednjoj stranici napisao je:
„Prva knjiga koju sam pročitao zato što sam htio.“
Ali nije je ostavio dalje.
Zadržao ju je.
Sljedećih sedmica počeo je tražiti knjige po autobusima.
Nije znao da ih ostavlja ista osoba.
Pronašao je još dvije.
Kasnije je počeo kupovati polovne knjige.
Čitao je na pauzama.
Promijenio posao.
Zaposlio se u knjižari.
A kada se ona zatvorila, odlučio je pokušati otvoriti svoju.
„Ali kakve veze ovih 47 knjiga imaju s vama?“, pitala sam.
Adnan je objasnio.
Kada je otvorio knjižaru, napravio je policu na kojoj ljudi mogu besplatno uzeti knjigu ako ostave drugu.
Jedna mušterija donijela je knjigu sa majčinom porukom.
Adnan je prepoznao rukopis.
Počeo je obraćati pažnju.
Tokom dvije godine u njegovoj knjižari pojavilo se četrdeset sedam knjiga sa istom porukom.
Neke su očigledno prošle kroz mnogo ruku.
„Zašto ste ih skupljali?“, pitala je majka.
„Htio sam vidjeti koliko će ih se vratiti.“
„Ali ja ih nisam poslala vama.“
„Znam.“
Adnan je pokazao prema zidu.
Na njemu je bila velika karta.
Po njoj desetine pribadača.
„Šta je ovo?“
„Mjesta na kojima su ljudi napisali da su pronašli vaše knjige.“
Banja Luka.
Mostar.
Sarajevo.
Zagreb.
Split.
Beograd.
Jedna čak u Ljubljani.
Majka je gledala kartu kao da ne vjeruje.
„Ja sam ih samo ostavljala u šestici.“
Adnan se nasmijao.
„Knjige očigledno nisu znale da treba da ostanu u autobusu.“
Prije nego što smo otišle, pitao je majku može li zadržati jednu.
„Sve su vaše.“
„Nisu.“
Uzela je prvu knjigu koju je ikada pronašao.
Pružila mu je.
„Ova jeste.“
Adnan ju je stavio iza pulta.
Tamo stoji i danas.
A 47 knjiga?
Majka ih nije odnijela kući.
Vratila ih je na policu knjižare.
Jednu po jednu.
„Pa zar ih ne želiš sačuvati?“, pitala sam.
Pogledala me kao da sam potpuno promašila poentu.
„Tamara, ako ih sačuvamo, onda su završile put.“
Danas majka više ne kupuje dvije knjige svakog petka.
Kaže da joj penzija ne dozvoljava takve luksuze.
Ali jednom mjesečno ode u „Drugo poglavlje“.
Kupi jednu.
Pročita je.
I kada izlazi, ne nosi je kući.
Ostavi je na autobuskoj stanici.
Na prvoj stranici i dalje piše isto:
„Ako ti se dopadne, pročitaj. Kad završiš, ostavi je negdje gdje će je pronaći neko drugi.“