„IMAO SAM SVOJU TAKTIKU ZA ZAVOĐENJE. GODINAMA JE PROLAZILA — SVE DOK JEDNA DJEVOJKA NIJE ČULA MOJU ČUVENU REČENICU I URADILA NEŠTO ŠTO MI SE NIKADA RANIJE NIJE DESILO.“
Imao sam, da tako kažem, svoju „taktiku“ za zavođenje.
Nisam bio neki filmski zavodnik, ali sam znao ostaviti dobar prvi utisak.
Vodio bih djevojke u malo skuplje restorane.
Došao bih uredno obučen.
Otvorio vrata.
Pomjerio stolicu.
Slušao ih pažljivo.
Sipao vino.
Nisam pričao samo o sebi i nikada nisam navaljivao.
Ali pred kraj večeri imao sam jednu rečenicu.
Gotovo uvijek istu.
„Šta kažeš da nastavimo veče kod mene?“
Ako pristane — zna se.
Ako odbije, nasmijao bih se, platio račun i odvezao je kući.
Meni je to djelovalo sasvim normalno.
Sve dok nisam upoznao Teodoru.
Upoznali smo se preko zajedničkog prijatelja.
Nije bila tip djevojke koju bih ranije odmah primijetio.
Nije pokušavala biti u centru pažnje.
Ali bila je nevjerovatno duhovita.
Poslije nekoliko dana dopisivanja pozvao sam je na večeru.
Rezervisao sam sto u restoranu u koji sam često vodio djevojke.
Došao sam deset minuta ranije.
Teodora je stigla tačno na vrijeme.
Sjela je i pogledala oko sebe.
„Lijepo mjesto.“
„Drago mi je da ti se sviđa.“
„Često dolaziš?“
„Ponekad.“
To „ponekad“ je zapravo značilo veoma često.
Večera je prošla bolje nego što sam očekivao.
Nije bilo neprijatnih pauza.
Pričali smo skoro tri sata.
Pred kraj sam pomislio:
To je to.
Konobar je donio račun.
Platio sam.
I izgovorio svoju rečenicu.
„Šta kažeš da nastavimo veče kod mene?“
Teodora me pogledala.
Nije rekla ni da ni ne.
Umjesto toga pitala je:
„Koliko puta si ovo rekao za ovim stolom?“
Nasmijao sam se.
„Šta?“
„Ovu rečenicu.“
„Zašto misliš da sam je već govorio?“
Naslonila se na stolicu.
„Zato što je konobar počeo da se smije prije nego što si završio.“
Okrenuo sam se.
Konobar je stvarno stajao nekoliko metara dalje.
Kada je vidio da ga gledam, brzo je spustio pogled.
Propao sam u zemlju.
„Dobro“, rekao sam. „Možda sam nekoliko puta bio ovdje na sastanku.“
„Nekoliko?“
„Dobro, više puta.“
Teodora se nasmijala.
„Onda imam bolju ideju.“
„Koju?“
„Idemo kod mene.“
Moram priznati da to nisam očekivao.
„Ozbiljno?“
„Naravno.“
Ustala je.
Krenuo sam za njom misleći da se moja taktika ipak završila uspješno.
Desetak minuta kasnije zaustavili smo se ispred jedne zgrade.
Popeli smo se na drugi sprat.
Teodora je otključala vrata.
Ušao sam.
A onda stao.
Za stolom su sjedile dvije starije žene i jedan čovjek.
Na televizoru je išao kviz.
Svi su se okrenuli prema meni.
„Evo nas“, rekla je Teodora.
Jedna žena je ustala.
„Ti mora da si…“
Pogledala je Teodoru.
„Kako se zove?“
Teodora se nasmijala.
„Nikola.“
Žena mi je pružila ruku.
„Ja sam mama.“
Pogledao sam Teodoru.
Ona je jedva zadržavala smijeh.
„Rekla si da idemo kod tebe.“
„Pa kod mene smo.“
Živjela je sa majkom, tetkom i ujakom.
„Hoćeš kafu?“, pitala je njena majka.
Nisam znao šta drugo da kažem.
„Može.“
Pet minuta kasnije sjedio sam za stolom i pio kafu sa cijelom porodicom djevojke koju sam upoznao prvi put.
Tetka me ispitivala čime se bavim.
Ujak me pitao za fudbal.
Majka je iznijela kolač.
A Teodora je sjedila preko puta mene sa osmijehom osobe koja tačno zna šta radi.
Kada sam poslije pola sata krenuo kući, ispratila me do vrata.
„Ljutiš se?“
„Ne znam još.“
Nasmijala se.
„Samo sam htjela da vidiš kako izgleda kada neko prihvati tvoju rečenicu, ali ne onako kako si zamislio.“
„Mogla si jednostavno reći ne.“
„Mogla sam.“
„Zašto nisi?“
„Jer si mi se dopao.“
To me potpuno zbunilo.
„Pa zašto onda ovo?“
„Zato što sam htjela vidjeti hoćeš li pobjeći čim veče ne ode po tvom scenariju.“
„I?“
„Još si ovdje.“
„Jedva.“
Počela se smijati.
Prije nego što sam otišao, pitala je:
„Hoćemo li ponovo izaći?“
„Može.“
„Ali drugi restoran.“
„Zašto?“
„Da se konobar malo odmori od tebe.“
Drugi sastanak bio je potpuno drugačiji.
Nisam rezervisao ništa.
Kupili smo hranu i sjeli pored rijeke.
Treći put ona je birala mjesto.
Četvrti put sam joj kuvao večeru.
I prvi put poslije dugo vremena nisam imao nikakav unaprijed pripremljen završetak večeri.
Nekoliko mjeseci kasnije postali smo par.
Jednom smo ponovo prošli pored onog prvog restorana.
Teodora je rekla:
„Hajde da uđemo.“
„Nema šanse.“
„Zašto?“
„Onaj konobar me još pamti.“
Naravno, ušli smo.
I naravno, isti čovjek je radio.
Čim me ugledao sa Teodorom, prepoznao me.
Prišao je stolu.
„Dobro veče.“
Onda je pogledao nju.
Pa mene.
I jedva primjetno se nasmijao.
Teodora je odmah rekla:
„Da, ja sam ona koja je pristala da nastavi veče.“
Konobar je pokušavao ostati ozbiljan.
„Drago mi je.“
„Samo ne kod njega.“
Čovjek je prasnuo u smijeh.
Ja sam želio nestati ispod stola.
Danas je prošlo pet godina.
Teodora i ja smo u braku.
Njena majka i dalje priča priču o večeri kada je kćerka bez najave dovela potpuno nepoznatog muškarca kući.
A moja nekadašnja „taktika“?
Odavno je više ne koristim.
Jednom sam Teodoru pitao:
„Da si tada živjela sama, bi li stvarno otišla kod sebe sa mnom?“
„Ne.“
„Znači sve je bilo namješteno?“
„Naravno.“
„A šta bi uradila da sam odbio da uđem kada sam vidio tvoju porodicu?“
Slegnula je ramenima.
„Onda bih znala da tražiš samo nastavak večeri.“
„A ovako?“
Nasmijala se.
„Ovako sam dobila nastavak priče.“