Jednom prilikom sam sa dečkom prenoćila u luksuznom hotelu. Bili smo zajedno nešto više od dvije godine i taj vikend je trebalo da bude naše malo bjekstvo od svega. On je rezervisao hotel kao iznenađenje, a ja sam bila oduševljena. Soba je bila ogromna, na posljednjem spratu, sa velikim prozorima i pogledom na cijeli grad.
Večerali smo u hotelskom restoranu, prošetali malo gradom i oko ponoći se vratili u sobu. Bila sam umorna i rekla sam mu da idem da se istuširam. On je uključio televizor i legao na krevet.
Kupatilo je izgledalo nevjerovatno. Veliko ogledalo, mermerni zidovi i ogromna tuš-kabina. Dok sam se tuširala, primijetila sam nešto čudno na zidu, otprilike u visini ramena.
Mala metalna ručica.
Pomislila sam da služi za ventilaciju ili možda za neki dodatni mlaz vode. Povukla sam je.
Ništa.
Povukla sam ponovo, malo jače.
Opet ništa.
Već sam odustala kada se nekoliko sekundi kasnije začulo tiho:
„Klik.“
Zaledila sam se.
Zvuk nije dolazio iz tuš-kabine, već kao da je stigao iza zida.
Ugasile su se dvije lampe iznad ogledala.
„Jesi li ti nešto dirao?“ viknula sam dečku.
„Nisam“, odgovorio je iz sobe.
Ponovo sam povukla ručicu.
Isti zvuk.
Klik.
Ovog puta sam jasno vidjela da se veliki dio ogledala pomjerio nekoliko milimetara.
Odmah sam izašla iz tuša, obukla bade-mantil i pozvala dečka.
„Dođi da vidiš ovo.“
Pogledao je ručicu, pa ogledalo.
„Možda je neki ormarić.“
Povukao je ručicu mnogo jače nego ja.
Ogledalo se polako odvojilo od zida.
Iza njega nije bio ormarić.
Bio je uzak prolaz.
Oboje smo samo stajali i gledali.
Dečko je uključio lampu na telefonu.
„Nemoj ulaziti“, rekla sam.
Naravno, nije me poslušao.
Prolaz je bio toliko uzak da je jedva mogao proći. Nakon nekoliko koraka rekao je:
„Ovdje ima još jedna vrata.“
Tada mi više ništa nije bilo zanimljivo.
Rekla sam mu da izađe i da odmah zovemo recepciju.
Ali prije nego što je stigao da se vrati, čula sam ga:
„Čekaj… šta je ovo?“
„Šta?“
Nije odgovarao.
Ušla sam nekoliko koraka za njim.
Iza malih vrata nalazila se prostorija veličine možda dva metra. Na zidu su bile neke stare instalacije, ali ono što nam je privuklo pažnju bio je mali otvor.
Kroz njega se vidjela naša hotelska soba.
Tačno krevet.
Neko ko bi stajao iza zida mogao je posmatrati gotovo cijelu sobu, a da osoba unutra nema pojma.
Odmah smo izašli.
Dečko je pozvao recepciju.
Za nekoliko minuta došao je noćni menadžer sa dvojicom zaposlenih. Čim je vidio otvoreno ogledalo, lice mu se potpuno promijenilo.
Nije djelovao iznenađeno.
Djelovao je uplašeno.
Pitala sam ga šta se dešava.
Rekao je da je taj dio hotela nekada služio zaposlenima za pristup instalacijama i da prolaz odavno nije u upotrebi.
„Pa zašto postoji otvor prema našem krevetu?“ pitao je moj dečko.
Menadžer nije znao šta da kaže.
Ponudio nam je drugu sobu i rekao da će odmah pozvati obezbjeđenje.
Mi smo odlučili da odemo iz hotela.
Dok smo pakovali stvari, neko je pokucao.
Bio je to stariji radnik hotela kojeg ranije nisam vidjela.
Pogledao je prema kupatilu i tiho rekao:
„Jeste li otvorili prolaz iza ogledala?“
Rekla sam da jesmo.
Čovjek je nekoliko sekundi ćutao.
A onda je izgovorio rečenicu zbog koje smo istog trenutka uzeli stvari i izašli:
„Čudno… tu ručicu smo skinuli prije tri godine.“
Pogledali smo se.
„Kako mislite skinuli?“
Stariji čovjek je prišao kupatilu, pogledao ručicu i problijedio.
„Ovo nije ona koju je hotel postavio.“
Nisam ni pitala šta to znači.
Sišli smo na recepciju, platili ono što smo morali i otišli.
Sutradan nas je nazvao menadžer hotela. Izvinio se i rekao da su pregledali prolaz.
Nisu pronašli nikoga.
Ali pronašli su nešto drugo.
Na podu iza zida stajala je prazna plastična flaša vode.
Na njoj je bio datum proizvodnje od prije samo nekoliko mjeseci.
Taj prolaz možda jeste napravljen prije mnogo godina.
Ali očigledno nije bio napušten.