Prije nekoliko mjeseci supruga i ja smo kupili stan. Nije bio luksuzan, ali poslije godina podstanarskog života bio je prvi prostor koji smo mogli nazvati svojim. Najviše smo se radovali zbog naše šestogodišnje kćerke Lane, koja je konačno dobila svoju sobu.
Stan je bio u starijoj zgradi, na četvrtom spratu. Prodavala ga je žena od nekih sedamdesetak godina. Rekla nam je da je tu živjela njena majka, koja je umrla godinu ranije, i da ona nema snage da se bavi renoviranjem.
Cijena je bila odlična.
Prvih nekoliko sedmica sve je bilo normalno.
A onda je Lana počela pričati o „čiki sa petog sprata“.
Prvi put sam mislio da je izmislila nekog prijatelja.
„Koji čiko?“, pitao sam.
„Onaj što me pita kako mi je u novoj sobi.“
Nisam obraćao pažnju.
Međutim, nekoliko dana kasnije rekla je da joj je isti čovjek kazao da je njena soba nekada bila drugačija.
To me već zainteresovalo.
„Gdje si ga srela?“
„Na stepenicama. Zna kako se zovem.“
Supruga se odmah zabrinula.
Peti sprat nije postojao.
Mi smo živjeli na posljednjem spratu.
Iznad nas je bio samo tavan.
Pomislio sam da je Lana srela nekog stanara i pogrešno objasnila gdje živi. Ipak, rekao sam joj da ne razgovara sa nepoznatim ljudima.
Sedmicu kasnije vratio sam se ranije s posla i zatekao kćerku ispred vrata stana.
Bila je sama.
„Šta radiš napolju?“
Pokazala je prema stepenicama koje vode na tavan.
„Čiko me zvao da mi nešto pokaže.“
Tada sam se ozbiljno uplašio.
Otrčao sam uz stepenice.
Vrata tavana bila su zaključana velikim katancem.
Pozvao sam upravnika zgrade.
Objasnio mi je da ključ ima samo on i da gore mjesecima niko nije ulazio.
Tražio sam da otvorimo.
Na tavanu nije bilo nikoga. Samo stari namještaj, kutije i stvari koje su stanari godinama ostavljali.
Već sam krenuo nazad kada sam ugledao nešto naslonjeno uz zid.
Stari drveni okvir sa fotografijom.
Na fotografiji je bilo desetak ljudi ispred naše zgrade.
Pokazao sam je Lani iz šale i pitao:
„Je li ovdje tvoj čiko?“
Očekivao sam da kaže ne.
Bez razmišljanja je pokazala jednog muškarca.
„To je on.“
Upravnik je problijedio.
Pitao sam ga poznaje li čovjeka.
„To je Milan“, rekao je.
„Dobro, gdje živi?“
Nije odgovorio.
Tek nakon nekoliko sekundi rekao je:
„Živio je u stanu koji ste vi kupili.“
Pomislio sam da je možda riječ o bivšem vlasniku kojeg je Lana slučajno srela.
Ali onda je dodao:
„Milan je umro prije skoro dvadeset godina.“
Nisam vjerovao u takve stvari. Pretpostavio sam da je kćerka nekada vidjela fotografiju ili da postoji neko sasvim logično objašnjenje.
Te večeri nazvao sam ženu koja nam je prodala stan.
Kada sam spomenuo ime Milan, nastala je tišina.
„Odakle vam to ime?“, pitala je.
Ispričao sam joj šta se dogodilo.
Rekla mi je da je Milan bio njen mlađi brat i da je nekada živio s njihovom majkom u tom stanu.
„Imate li njegovu fotografiju?“
Poslala mi je jednu.
Bio je to isti čovjek sa slike na tavanu.
Još čudnije, Lana je tvrdila da je upravo njega viđala.
Supruga je insistirala da nekoliko dana prespavamo kod njenih roditelja.
Ja sam i dalje pokušavao pronaći racionalno objašnjenje.
Prije nego što smo otišli, pitao sam Lanu šta joj je taj čovjek zapravo govorio.
„Ništa strašno“, odgovorila je. „Samo stalno pita jesmo li pronašli vrata.“
„Kakva vrata?“
Slegnula je ramenima.
„Mala vrata iza mog ormara.“
Odmah sam otišao u njenu sobu.
Veliki ormar koji smo dobili uz stan stajao je uz zid. Bio je toliko težak da ga prilikom useljenja nismo ni pomjerali.
Pozvao sam komšiju da mi pomogne.
Jedva smo ga odmakli.
Iza njega nije bilo nikakvih vrata.
Samo zid.
Već sam se osjećao glupo što sam uopšte povjerovao dječjoj priči.
A onda je komšija pokucao po zidu.
Jedan dio zvučao je šuplje.
Skinuli smo tapetu i otkrili pravougaonu liniju u malteru.
Nekada je tu zaista postojao mali otvor koji je neko zazidao.
Razbio sam tanak sloj maltera.
Iza njega se nalazila uska niša.
Unutra nije bilo ničega osim metalne kutije.
Pozvao sam bivšu vlasnicu prije nego što sam je otvorio.
Kada sam joj rekao šta smo pronašli, počela je plakati.
„Nemojte je otvarati dok ne dođem“, rekla je.
Stigla je nakon četrdesetak minuta.
Čim je ugledala kutiju, sjela je na stolicu.
„Majka ju je tražila skoro dvadeset godina.“
Unutra nije bilo novca ni nakita.
Bile su fotografije, dokumenti i desetine pisama.
Milan je neposredno prije smrti planirao da ode iz zemlje. U kutiji je čuvao dokumentaciju i novac koji je godinama slao njihovom ocu, za kojeg je porodica vjerovala da ih je napustio dok su bili djeca.
Ali pisma su pokazivala nešto sasvim drugo.
Otac ih nije napustio.
Njihova majka je godinama vraćala njegova pisma i govorila djeci da se nikada nije javio.
Bivša vlasnica je sjedila na podu i čitala jedno po jedno.
Onda je izvadila posljednju kovertu.
Na njoj je pisalo samo njeno ime.
Unutra je Milan ostavio kratku poruku:
„Ako ovo ikada pronađeš, nemoj kriviti majku. Jednog dana ću ti sve objasniti.“
Nikada nije stigao.
Kada je žena otišla, vratio sam ormar na mjesto.
Te večeri Lana je prvi put nakon nekoliko sedmica mirno zaspala.
Ujutro sam je pitao je li ponovo vidjela „čiku“.
Odmahnula je glavom.
„Neće više dolaziti.“
„Kako znaš?“
Pogledala me potpuno mirno i rekla:
„Sinoć mi je rekao hvala.“