Radio sam kao dostavljač skoro osam godina i mislio sam da sam vidio sve moguće mušterije. Ljude koji otvore vrata u peškiru, one koji naruče hranu pa zaspu, pogrešne adrese, svađe zbog kusura… Ali jedna dostava od prije tri godine ostala mi je u glavi.
Bila je subota, nešto poslije deset uveče. Ostala mi je posljednja dostava i već sam planirao da poslije nje idem kući.
Adresa je bila kuća na kraju jedne mirne ulice.
Kada sam stigao, sve je bilo mračno.
Provjerio sam broj.
Tačna kuća.
Pozvonio sam.
Ništa.
Pozvao sam broj sa narudžbe.
Javila se starija žena.
„Stigli ste?“
„Jesam, ali izgleda da nema nikoga.“
Nastala je kratka tišina.
„Ima. Samo ponovo pozvonite.“
Pozvonio sam još jednom.
Poslije možda pola minuta vrata je otvorila djevojčica od desetak godina.
„Zdravo. Je li neko od roditelja tu?“
Odmahnula je glavom.
„Mama je rekla da uzmem.“
Pružila mi je novac.
Nešto mi nije bilo kako treba.
„Gdje ti je mama?“
„Na poslu.“
„A tata?“
„Nemam tatu.“
Nisam htio da ispitujem dijete. Dao sam joj hranu i krenuo prema autu.
Tada je potrčala za mnom.
„Čiko!“
Okrenuo sam se.
„Mama je rekla da vam dam ovo.“
Pružila mi je presavijen papir.
„Šta je to?“
„Ne znam.“
Sjeo sam u auto i otvorio ga.
Na papiru je pisalo:
„Molim vas, nemojte otići. Pozovite policiju, ali tako da djevojčica ne vidi.“
Prvo sam pomislio da je neka šala.
Ponovo sam pogledao prema kući.
Djevojčica je stajala na prozoru i gledala me.
Pozvao sam broj sa kojeg je narudžba stigla.
Ista žena se javila.
„Dobili ste poruku?“
„Jesam. Šta se dešava?“
„Ne mogu vam objasniti. Samo uradite što piše.“
„Ko ste vi?“
Prekinula je vezu.
Pozvao sam policiju.
Rekli su mi da ostanem u blizini i da ne ulazim u kuću.
Nakon nekoliko minuta stigla su dva policijska automobila.
Policajci su pokucali.
Djevojčica je otvorila vrata.
Čuo sam kako je jedan pita:
„Je li još neko u kući?“
„Nije.“
Ušli su unutra.
Desetak minuta kasnije izašao je policajac i prišao mi.
„Ko vas je pozvao?“
Pokazao sam broj.
Pogledao ga je i odmah pozvao nekoga preko radio-veze.
„Jeste li sigurni da je žena razgovarala s vama?“
„Dva puta.“
„Čudno.“
„Zašto?“
Nije odgovorio.
Iz kuće su ubrzo izveli djevojčicu. Policajka ju je držala za ruku.
Pitao sam šta se dogodilo.
„Njena majka je nestala prije tri dana.“
Zaledio sam se.
„Kako nestala? Upravo sam razgovarao s njom.“
Policajac me pogledao.
„To ćemo tek utvrditi.“
Kasnije sam saznao da je djevojčica posljednja tri dana bila sama. Majka je otišla na posao i nije se vratila.
Ali neko joj je svakog dana naručivao hranu.
Uvijek telefonom.
Uvijek unaprijed plaćenu.
Te večeri je prvi put plaćanje označeno gotovinom, očigledno da bi dostavljač morao doći do vrata.
Policija je pregledala broj sa kojeg sam dobio poziv.
Bio je registrovan na majku.
Telefon su pronašli sljedećeg jutra.
U njenom automobilu.
Auto je bio ostavljen dvadesetak kilometara od grada.
Telefona tamo nije bilo moguće koristiti jer mu je baterija bila potpuno prazna.
Majku su pronašli istog dana u napuštenoj vikendici nekoliko kilometara dalje.
Bila je živa.
Čovjek s kojim je ranije bila u vezi držao ju je tamo protiv njene volje.
Kada se oporavila, otišao sam da je posjetim.
Želio sam samo jedno objašnjenje.
„Kako ste me pozvali?“
Gledala me potpuno zbunjeno.
„Nisam.“
„Ali razgovarali smo.“
„Nisam imala telefon.“
Pokazao sam joj broj.
Bio je njen.
Onda sam je pitao za poruku koju mi je djevojčica dala.
Majka je problijedjela.
„Kakvu poruku?“
Izvadio sam fotografiju papira koju sam napravio te večeri.
Dugo ju je gledala.
A onda je počela plakati.
„Ko je ovo napisao?“, pitao sam.
Pokazala je na posljednju riječ.
Tek tada sam primijetio nešto što policija, djevojčica i ja nismo vidjeli.
Ispod glavne poruke, jedva vidljivo, olovkom je bilo napisano:
„Čuvaj mi unuku.“
„Šta to znači?“
Žena je obrisala suze.
„To je rukopis moje majke.“
„Možda je ona ostavila poruku?“
Odmahnula je glavom.
„Nije mogla.“
„Zašto?“
Pogledala me i rekla:
„Zato što je moja majka umrla prije nego što se moja kćerka rodila.“