Moj brat i ja nismo razgovarali skoro šest godina. Nije bilo velike svađe, prevare ni nasljedstva zbog kojeg smo se posvađali. Sve je počelo jednom glupom rečenicom koju sam izgovorio na njegovom vjenčanju, a koju mi nikada nije oprostio.
Poslije toga smo se viđali samo na porodičnim okupljanjima. Pozdravili bismo se, razmijenili dvije-tri rečenice i svako bi otišao na svoju stranu.
Majka je pokušavala da nas pomiri.
„Jednog dana će vam biti žao“, stalno je govorila.
Nisam je slušao.
Prije dvije godine brat se sa suprugom preselio u drugi grad. Čuo sam da je otvorio malu firmu i da mu dobro ide. Nisam čak ni znao njegovu novu adresu.
Onda me jednog ponedjeljka nazvala majka.
„Dođi večeras kod mene. Moram nešto da ti dam.“
Kad sam stigao, na stolu je stajala obična kesa iz prodavnice.
„Ovo je jutros ostavljeno pred vratima“, rekla je.
Iz kese je izvadila dječji ranac.
Bio je plav, sa nacrtanim dinosaurima.
„Čiji je ovo?“
„Nemam pojma.“
Otvorio sam ranac.
Unutra nekoliko dječjih majica, flašica vode, mala igračka i fotografija.
Kad sam je okrenuo, ostao sam bez riječi.
Na fotografiji je bio moj brat.
Pored njega je stajao dječak od možda pet godina.
„On ima dijete?“
Majka je odmahnula glavom.
„Koliko ja znam, nema.“
Na poleđini fotografije bila je napisana samo jedna rečenica:
„Ako mi se nešto dogodi, odvedi ga Marku.“
Marko sam ja.
Odmah sam pozvao brata.
Telefon ugašen.
Zvao sam njegovu suprugu.
Ni ona se nije javljala.
Pomislio sam da je neka neslana šala, ali majka je izgledala ozbiljno zabrinuto.
Otišao sam do policije. Pokazao sam fotografiju i ranac, ali bez prijave nestanka nisu mogli mnogo da urade. Rekli su mi da pokušam kontaktirati brata ili nekoga ko ga poznaje.
Sljedećeg jutra zazvonio mi je telefon.
Nepoznat broj.
„Marko?“
„Da.“
Ženski glas je ćutao nekoliko sekundi.
„Jeste li pronašli ranac?“
Ustao sam sa stolice.
„Ko ste vi? Gdje je moj brat?“
Prekinula je vezu.
Pokušao sam ponovo nazvati, ali broj više nije bio dostupan.
Tog dana nisam otišao na posao.
Preko interneta sam pronašao adresu bratove firme i sjeo u auto.
Vozio sam skoro tri sata.
Kada sam stigao, firma je bila zaključana.
Na vratima papir:
ZATVORENO DO DALJNJEG.
U susjednoj radnji pitao sam ženu kada je posljednji put vidjela vlasnika.
„Prije možda nedjelju dana.“
„Je li bio sam?“
Razmislila je.
„Ne. Često je s njim dolazio jedan mali dječak.“
Pokazao sam joj fotografiju.
„Ovaj?“
„Da.“
Srce mi je počelo lupati.
„Znate li ko je?“
„Mislila sam da mu je sin.“
Brat mi nikada nije rekao da ima dijete.
Nazvao sam majku.
Dok smo razgovarali, rekla je nešto što me potpuno zbunilo.
„Marko… neko je upravo pozvonio.“
„Ko?“
Čuo sam kako otvara vrata.
Nekoliko sekundi tišina.
„Mama?“
Nije odgovarala.
„Mama, ko je?“
A onda sam u pozadini čuo dječji glas:
„Bako?“
Majka je počela plakati.
Okrenuo sam auto i krenuo nazad.
Kada sam stigao, dječak sa fotografije sjedio je u dnevnoj sobi.
Sam.
Ispred njega je bio mali kofer.
„Ko te doveo?“, pitao sam.
„Tata.“
„Gdje je tata?“
Pokazao je prema prozoru.
Izašao sam napolje.
Nikoga.
Vratio sam se i sjeo pored njega.
„Kako se zoveš?“
„Luka.“
„A kako se zove tvoj tata?“
Izgovorio je ime mog brata.
Majka i ja smo se pogledali.
„Zašto nikada nismo znali za tebe?“
Dječak je slegnuo ramenima.
Te večeri policija je konačno pokrenula potragu.
Sljedeća dva dana nije bilo nikakvih vijesti.
Trećeg jutra brat me nazvao.
„Nemoj ništa pitati preko telefona“, rekao je. „Samo dođi.“
Poslao mi je adresu.
Bila je to mala kuća gotovo stotinu kilometara od grada.
Kad sam stigao, brat je stajao ispred.
Šest godina nismo normalno razgovarali.
A sada me zagrlio čim sam izašao iz auta.
„Luka je moj sin“, rekao je.
„Zašto si ga skrivao?“
Spustio je pogled.
„Zato što nisam znao da postoji do prije dva mjeseca.“
Lukina majka bila je njegova bivša djevojka iz perioda prije braka. Nikada mu nije rekla da je trudna. Nedavno se teško razboljela i tada mu je prvi put rekla istinu.
Ali to nije bio razlog zbog kojeg se skrivao.
„Njena porodica želi Luku“, rekao je. „I prijetili su da će ga uzeti.“
„Zašto?“
Brat me pogledao.
„Zbog novca.“
Nisam razumio.
Tada mi je objasnio da je Lukin djed prije smrti ostavio ogromnu imovinu jedinom unuku.
Ali pod jednim uslovom: novcem do punoljetstva mora upravljati Lukin zakonski staratelj.
„Zato si ga poslao meni?“
„Da.“
„Poslije šest godina bez razgovora?“
Brat se nasmijao prvi put.
„Baš zato.“
Nisam razumio.
Prišao mi je i rekao:
„Ti si jedina osoba koju poznajem koja me toliko ne podnosi da znam da nikada ne bi uradila nešto zbog mog novca.“
Pogledao sam ga nekoliko sekundi.
A onda smo se obojica počeli smijati.
Šest godina ćutanja završilo se najčudnijom rečenicom koju sam ikada čuo.
Ali prije nego što smo krenuli nazad, brat mi je rekao još nešto.
Nešto zbog čega sam shvatio da cijela priča sa nasljedstvom nije ni približno gotova.
„Marko, postoji jedan problem.“
„Koji?“
Iz džepa je izvadio dokument i pružio mi ga.
Na njemu je bilo ime Lukinog zakonskog oca.
Pročitao sam ga dva puta.
Nije pisalo ime mog brata.
Pisalo je — moje ime.