Radim kao noćni čuvar u jednoj velikoj poslovnoj zgradi već skoro pet godina. Posao nije naročito zanimljiv. Poslije ponoći ostanem potpuno sam, obiđem spratove nekoliko puta, provjerim kamere i dočekam jutarnju smjenu.
Jedne srijede, oko pola dva iza ponoći, zazvonio je telefon na recepciji.
„Dobro veče, obezbjeđenje.“
Sa druge strane čuo sam muškarca.
„Možete li doći na sedmi sprat? Zaključao sam se u kancelariji.“
Pogledao sam prema monitorima.
Sedmi sprat je bio potpuno mračan.
„Iz koje firme zovete?“
Rekao mi je ime računovodstvene firme koja je zauzimala skoro cijeli sprat.
„Kako ste ostali unutra?“
„Zaspao sam za stolom. Kad sam se probudio, svi su već otišli.“
Dešavalo se da zaposleni ostanu duže, pa nisam mnogo razmišljao.
Uzeo sam ključeve i krenuo liftom.
Kad su se vrata otvorila na sedmom spratu, hodnik je bio mračan. Upalio sam svjetlo i krenuo prema njihovim kancelarijama.
Vrata su bila zaključana.
Pokucao sam.
„Obezbjeđenje!“
Ništa.
Otključao sam vrata i ušao.
„Gospodine?“
Tišina.
Upalio sam svjetla.
Prošao sam kroz sve kancelarije.
Nigdje nikoga.
Vratio sam se na recepciju misleći da me neko od zaposlenih zeza.
Desetak minuta kasnije telefon je ponovo zazvonio.
„Zašto niste došli?“
Bio je isti glas.
„Bio sam gore. Nema nikoga.“
Muškarac je nekoliko sekundi ćutao.
„Kako nema? Gledam vas na kameri.“
Okrenuo sam se prema kamerama iza sebe.
„Na kojoj kameri?“
„Na recepciji.“
Osjetio sam nelagodu.
„Ko ste vi?“
„Rekao sam vam. Zaključan sam na sedmom spratu.“
„Bio sam tamo.“
Tada je rekao:
„Niste otvorili posljednja vrata lijevo.“
Sjetio sam se malog arhiva na kraju hodnika.
„Čekajte tamo.“
Ponovo sam otišao gore.
Na kraju hodnika zaista su bila jedna vrata koja nisam provjerio.
Otključao sam ih.
Unutra su bile police pune fascikli.
Nikoga.
Telefon mi je zazvonio u džepu.
Broj recepcije.
Javio sam se.
„Halo?“
„Sad ste me prošli.“
Naglo sam se okrenuo.
Hodnik prazan.
„Prestanite da se šalite.“
Muškarac je tiho rekao:
„Pogledajte iza ormara.“
Nisam htio, ali sam ipak pomjerio veliki metalni ormar.
Iza njega su bila mala vrata za koja nisam ni znao da postoje.
Bila su zaključana.
„Šta je iza ovoga?“
Veza se prekinula.
Pozvao sam šefa smjene.
Objasnio sam šta se događa.
Rekao mi je da ništa ne diram i da se vratim dole.
Ujutru je došao direktor firme sa sedmog sprata.
Pokazao sam mu skrivena vrata.
Čim ih je vidio, problijedio je.
„Ko vam je rekao za ovo?“
„Jedan vaš zaposleni.“
„Koji?“
Nisam znao ime.
Opisao sam glas i ispričao sve.
Direktor je sjeo.
„Ta prostorija nije korištena godinama.“
Pozvao je vlasnika zgrade.
Nakon pola sata stigao je čovjek sa starim ključevima.
Otvorili smo vrata.
Iza njih nije bila kancelarija.
Bio je mali prostor bez prozora.
Stari sto, stolica i telefon.
Na stolu sloj prašine.
Ali telefon je izgledao potpuno čisto.
Direktor ga je podigao.
Nije imao kabl.
„Ovo nije moguće“, rekao sam.
Tada sam primijetio fotografiju ispod telefona.
Na njoj je bilo nekoliko zaposlenih ispred zgrade.
Fotografija je bila stara najmanje dvadeset godina.
Jednog čovjeka direktor je prepoznao.
„To je Milan“, rekao je.
„Radi još kod vas?“
Pogledao me.
„Ne.“
Milan je bio računovođa koji je radio u toj firmi prije više od dvadeset godina.
Jedne noći ostao je sam da završi posao.
Sljedećeg jutra nije ga bilo.
Njegov automobil ostao je na parkingu, stvari u kancelariji, a čovjek nikada nije pronađen.
Policija je tada pregledala cijeli sprat.
Ali, prema direktoru, niko nije znao za ovu prostoriju.
Ponovo smo pregledali sto.
U jednoj fioci pronašli smo malu bilježnicu.
Posljednja stranica bila je ispisana rukom.
Direktor je pročitao nekoliko rečenica i odmah pozvao policiju.
Nisam vidio šta piše.
Tek nekoliko dana kasnije saznao sam da je Milan prije nestanka otkrio da neko iz firme godinama izvlači novac.
U bilježnici je zapisao imena i iznose.
Zbog toga je pokrenuta istraga.
Mislio sam da je time sve završeno.
Nije.
Dvije nedjelje kasnije ponovo sam radio noćnu smjenu.
Tačno u 1:32 telefon na recepciji je zazvonio.
Nisam želio da se javim.
Zvonio je skoro minut.
Na kraju sam podigao slušalicu.
Nije bio Milanov glas.
Bila je žena.
Plakala je.
„Molim vas, nemojte ići na sedmi sprat.“
„Ko ste vi?“
„Nije važno.“
„Zašto ne smijem gore?“
Zaćutala je, a onda prošaputala:
„Zato što čovjek koji je ubio Milana upravo ulazi u zgradu.“
Pogledao sam prema ulaznim vratima.
Nikoga nije bilo.
A onda sam pogledao jednu od sigurnosnih kamera.
Na sedmom spratu stajao je muškarac.
Gledao je pravo u kameru.
Najčudnije od svega?
Prepoznao sam ga. Bio je to vlasnik zgrade koji nam je dvije nedjelje ranije donio ključ od skrivene prostorije.