Prije šest godina zaposlio sam se kao domar u jednoj osnovnoj školi. Posao je bio miran. Ujutru bih otključavao učionice, popravljao šta treba, a poslije druge smjene obilazio zgradu i zaključavao sve ulaze.
Jednog petka nastavnici i djeca otišli su ranije zbog školskog praznika. Ostao sam sam da završim nekoliko sitnica.
Oko osam uveče spremao sam se da krenem kući kada sam na hodniku ugledao djevojčicu.
Stajala je ispred učionice broj 12.
Imala je crvenu jaknu i školski ranac.
„Hej! Šta radiš još ovdje?“
Nije odgovorila.
Prišao sam joj.
„Jesu li ti roditelji došli?“
Pogledala me i tiho rekla:
„Mama uvijek kasni.“
Pomislio sam da su je nastavnici nekako zaboravili.
„Kako se zoveš?“
„Maja.“
„Dobro, Majo. Hajde sa mnom do kancelarije da pozovemo mamu.“
Odmah je odmahnula glavom.
„Ne smijem da odem odavde.“
„Zašto?“
Pokazala je prema učionici.
„Učiteljica je rekla da čekam ovdje dok se ne vrati.“
Pokušao sam da otvorim vrata.
Zaključana.
„Koja učiteljica?“
Djevojčica je rekla:
„Vesna.“
Poznavao sam skoro sve nastavnike, ali nijedna Vesna nije radila u školi.
Izvadio sam telefon da pozovem direktoricu.
Dok sam gledao broj, začuo sam zvuk otvaranja vrata.
Podigao sam glavu.
Djevojčice nije bilo.
„Majo?“
Hodnik je bio prazan.
Provjerio sam toalet, stepenice i nekoliko obližnjih učionica.
Ništa.
Pozvao sam direktoricu.
„Imamo li učenicu koja se zove Maja? Crvena jakna, možda treći ili četvrti razred.“
„Ima nekoliko Maja. Zašto?“
Objasnio sam šta se dogodilo.
Direktorica je odmah postala ozbiljna.
„Sve smjene su završile prije četiri sata. Nema šanse da je dijete ostalo unutra.“
Vratila se u školu zajedno sa mužem.
Pregledali smo cijelu zgradu.
Djevojčice nije bilo.
Na kraju smo otišli do učionice broj 12.
Direktorica je otključala vrata.
Učionica je bila prazna.
Na posljednjoj klupi stajao je crveni ranac.
„Je li ovo njen?“, pitala je.
Prepoznao sam ga.
„Jeste.“
Otvorili smo ranac.
Unutra nije bilo knjiga.
Samo stara pernica i crno-bijela fotografija razreda.
Fotografija je izgledala kao da je snimljena prije nekoliko decenija.
Na poleđini je pisalo:
IV-2, školska 1989/90.
Direktorica je gledala fotografiju.
„Ovo je nemoguće.“
Pokazala je jednu djevojčicu u prvom redu.
Crvena jakna se na crno-bijeloj fotografiji, naravno, nije mogla prepoznati, ali lice jeste.
Bila je to djevojčica s kojom sam razgovarao.
Ispod fotografije bila su ispisana imena učenika.
Pronašli smo:
Maja Petrović.
Direktorica je pozvala bivšu nastavnicu koja je nekada radila u školi.
Starica se dobro sjećala tog razreda.
Kada je direktorica spomenula Maju, sa druge strane je nastala tišina.
„Odakle vam to ime?“
Ispričali smo joj.
Žena je rekla da odmah zaključamo školu i izađemo.
„Zašto?“
„Zato što Maja nikada nije završila četvrti razred.“
Djevojčica je nestala tokom zime 1990. godine.
Njena majka je trebalo da je pokupi poslije nastave, ali nije došla.
Učiteljica je rekla Maji da sačeka ispred učionice broj 12.
Kada se vratila dvadesetak minuta kasnije, djevojčice više nije bilo.
Policija je pretražila školu i okolinu.
Nikada je nisu pronašli.
„Kako se zvala učiteljica?“, pitao sam.
Starica je odgovorila:
„Vesna.“
Te noći nisam više želio da ostajem u školi.
Direktorica i ja smo izašli zajedno.
Ranac smo zaključali u njenoj kancelariji.
U ponedjeljak ujutru više ga nije bilo.
Neko je tokom vikenda ušao u kancelariju, iako vrata nisu bila obijena.
Pregledali smo kamere.
Od petka u 20:43 do ponedjeljka u 6:02 niko nije ušao u školu.
Ali na jednom snimku vidjelo se nešto neobično.
U subotu tačno u 14:17 vrata učionice broj 12 sama su se otvorila.
Poslije nekoliko sekundi hodnikom je prošla mala sjenka.
Nosila je ranac.
Direktorica je pozvala policiju.
Jedan stariji policajac, kada je čuo ime Maje Petrović, rekao je da zna slučaj.
Njegov otac je radio na istrazi.
Donio nam je kopiju stare dokumentacije.
Tu smo prvi put saznali nešto što nikada nije objavljeno.
Jedan svjedok je 1990. tvrdio da je vidio Maju kako napušta školu sa odraslom ženom.
Policija toj izjavi nije pridavala veliki značaj jer je majka tvrdila da nikoga nije poslala po dijete.
Pitao sam:
„Je li svjedok opisao tu ženu?“
Policajac je izvadio zapisnik.
Žena je imala oko trideset godina, dugu tamnu kosu i radila je u školi.
A onda je pročitao posljednju rečenicu:
„Djevojčica ju je navodno oslovila sa ‘učiteljice Vesna’.“
Svi smo zaćutali.
„Zar Vesna nije rekla da je ostavila Maju ispred učionice?“
„Jeste“, odgovorio je policajac.
Počeli su ponovo da istražuju slučaj.
Vesna je još bila živa.
Imala je skoro osamdeset godina i živjela u domu za stare.
Policija ju je posjetila.
Čim su joj pokazali Majinu fotografiju, navodno je počela da plače.
Nekoliko dana kasnije policija je došla u školu sa nalogom.
Tražili su da im pokažem stari dio podruma koji je zazidan tokom renoviranja početkom devedesetih.
Skinuli smo nekoliko drvenih panela.
Iza njih se nalazio uzak hodnik za koji nisam znao da postoji.
Na njegovom kraju bila su mala metalna vrata.
Kada su ih otvorili, pronašli su staru prostoriju punu školskog namještaja.
A na jednoj klupi crveni ranac.
Isti onaj koji je nestao iz direktoričine kancelarije.
Pored njega je kredom bilo napisano:
„Mama je došla.“
Policija je pretražila prostoriju.
Nisu pronašli Maju.
Ali pronašli su nešto drugo.
Ispod poda nalazila se metalna kutija sa desetinama fotografija učenika.
Na svakoj je jedno dijete bilo zaokruženo crvenom olovkom.
Posljednja fotografija nije bila iz 1990.
Bila je nova.
Snimljena nekoliko dana ranije.
Na njoj je bio ovogodišnji četvrti razred.
Jedna djevojčica bila je zaokružena.
Okrenuo sam fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„U petak će i ona čekati mamu.“