Prije tri mjeseca dobio sam paket na svoje ime koji je poslat prije više od dvadeset godina.
Poštar me je čak pitao jesam li siguran da ga želim preuzeti.
„Zašto ne bih?“
Pokazao mi je naljepnicu.
Datum slanja: 17. april 2004.
„Ovo je neka greška.“
„Nije. Pronađen je prilikom pražnjenja starog poštanskog skladišta.“
Pošiljalac je bio čovjek po imenu Mladen Savić.
Nikada nisam čuo za njega.
Otvorio sam paket.
Unutra je bio mali fotoaparat, ključ i kaseta za staru kameru.
I poruka:
„Nikola, ako ovo ikada dobiješ, prvo razvij film. Nemoj pitati majku dok ne vidiš posljednju fotografiju.“
Godine 2004. imao sam dvanaest godina.
Nisam znao ko bi mi tada slao ovakav paket.
Odnesem film fotografu koji još razvija stare negative.
Sjutradan me pozvao.
„Morate doći.“
Na fotografijama je bila kuća koju nisam prepoznavao.
Na prvoj — dvorište.
Na drugoj — crveni automobil.
Na trećoj — moja majka, mnogo mlađa.
Pored nje nepoznat muškarac.
A onda fotografija mene.
Imao sam možda šest ili sedam godina.
Stajao sam ispred te kuće i držao nepoznatog muškarca za ruku.
Na posljednjoj fotografiji iza nas je stajala još jedna djevojčica.
Nevjerovatno je ličila na mene.
Na poleđini je bilo napisano:
„Nikola i Ana, posljednji dan zajedno.“
Odmah sam otišao majci.
Nisam joj pokazao fotografije.
Samo sam pitao:
„Ko je Mladen Savić?“
Šolja joj je ispala iz ruke.
„Odakle ti to ime?“
Ispričao sam za paket.
„Baci sve.“
„Ko je Mladen?“
„Čovjek kojeg ne treba da tražiš.“
„A Ana?“
Majka je problijedjela.
Tada sam znao da postoji nešto što mi nikada nije rekla.
Poslije skoro sat vremena priznala je.
Mladen je bio njen brat.
Moj ujak.
„Zašto nikada nisam čuo za njega?“
„Jer je nestao.“
Godine 2004. otišao je na posao i nikada se nije vratio.
Policija je pronašla njegov automobil, ali ne i njega.
„A Ana?“
Majka je rekla da ne zna.
Laganje joj je bilo očigledno.
Pretražio sam stare novine.
Pronašao sam članak o Mladenovom nestanku.
Ali ispod njega bio je još jedan.
„Sedmogodišnja djevojčica nestala iz porodične kuće.“
Djevojčica se zvala Ana Savić.
Nestala je tri dana prije Mladena.
Na fotografiji je bila ista djevojčica.
Nazvao sam policiju.
Ponovo su otvorili slučaj.
Ključ iz paketa pripadao je sefu na staroj autobuskoj stanici.
Sef je još postojao.
Unutra je bila fascikla.
Na prvoj stranici:
„Nikola i Ana — DNK.“
Prema dokumentima, Ana i ja nismo bili rođaci.
Bili smo brat i sestra.
Ista majka.
Isti otac.
Odvezao sam se majci.
„Imam sestru?“
Počela je plakati.
„Imao si.“
„Šta znači imao?“
Majka je tvrdila da je Ana umrla.
„Novine kažu da je nestala.“
„Tako je moralo pisati.“
Nije htjela reći više.
Policija je pronašla čovjeka koji je tada vodio istragu.
Bio je penzionisan.
Kada je vidio moje ime, rekao je:
„Mislio sam da će se ovo jednom vratiti.“
Prema njemu, Mladen nije bio osumnjičen za Anin nestanak.
Naprotiv.
Bio je jedini koji je tvrdio da djevojčica nije oteta.
„Šta je tvrdio?“
„Da ju je odvela vlastita porodica.“
„Ko?“
„Tvoj otac.“
Moj otac je umro prije deset godina.
Cijelog života vjerovao sam da je Ana bila dijete za koje nikada nisam znao.
Ali policajac je rekao da je moj otac poslije njenog nestanka podigao veliku količinu novca i napustio zemlju na nekoliko mjeseci.
Majka je tada konačno priznala.
Ana nije umrla.
Otac ju je odveo u Švajcarsku.
„Zašto?“
„Da je zaštiti.“
„Od koga?“
„Od Mladena.“
Sve se ponovo okrenulo.
Majka je tvrdila da je njen brat bio opsjednut Anom.
Govorio je da ona nije njihovo dijete i zahtijevao DNK testove.
Otac se uplašio i odveo je.
„Ali test kaže da je moja sestra.“
Majka me pogledala.
„Test nije rađen da utvrdi jeste li brat i sestra.“
„Nego?“
„Da utvrdi ko vam je otac.“
Dokumenti su bili nepotpuni.
Policija je pronašla laboratoriju koja je radila analizu.
Arhiva je još postojala.
Rezultat je stigao nekoliko dana kasnije.
Čovjek kojeg sam cijelog života zvao ocem nije bio biološki otac ni meni ni Ani.
Na dokumentu je postojalo ime pravog oca.
Mladen Savić.
Moj ujak.
Pomislio sam da je greška.
Majka je vikala da je nemoguće.
Ponovili smo test koristeći sačuvane Mladenove predmete.
Rezultat je bio jasan.
Mladen je bio naš biološki otac.
Ali onda je laboratorija pronašla još nešto.
Mladen i moja majka nisu bili brat i sestra.
Nisu bili ni u kakvom krvnom srodstvu.
„Kako je moguće da ti to nisi znala?“
Majka je sjela.
Njeni roditelji su Mladena usvojili kao bebu i nikada joj nisu rekli.
Kada su bili mladi, između njih se dogodila kratka veza prije nego što su saznali da su odrasli kao brat i sestra.
Majka je ostala trudna.
Rodila je blizance.
Mene i Anu.
Čovjek koji nas je kasnije odgojio prihvatio nas je kao svoju djecu.
Mladen je godinama vjerovao da smo njegovi.
Zato je tražio test.
Kada je dobio potvrdu, želio je da nam kaže istinu.
Otac je odveo Anu prije nego što je stigao.
„Zašto samo Anu?“
Majka nije znala.
Policija je pronašla Anu u Švajcarskoj.
Bila je živa.
Imala je trideset devet godina i živjela pod drugim prezimenom.
Kada smo se sreli, zagrlila me i rekla:
„Čekala sam da me pronađeš.“
„Znala si za mene?“
„Cijelo vrijeme.“
Otac joj je rekao da mene nije mogao povesti jer sam tog dana bio kod bake.
Planirao je vratiti se po mene.
Nikada nije.
„Zašto?“
Ana je izvadila pismo.
Napisao ga je Mladen nekoliko dana prije nestanka.
U njemu je pisalo:
„Ana je sigurna. Nikola nije. On nije jedan od blizanaca.“
Pogledao sam Anu.
„Šta to znači?“
Uradili smo novi DNK test.
Ana i ja jesmo bili u srodstvu.
Ali nismo bili blizanci.
Nismo čak imali istu majku.
Dijelili smo samo oca — Mladena.
Majka koja me odgojila bila je Anina biološka majka.
Moja nije.
U staroj bolničkoj arhivi pronađen je još jedan porođaj istog dana.
Druga žena rodila je dječaka.
Ime majke bilo je precrtano.
Ali pored njega stajala je adresa.
Bila je to ista kuća sa fotografija iz paketa.
Policija je otišla tamo.
Kuća je sada pripadala starijoj ženi.
Kada sam pokucao, otvorila je vrata i nekoliko sekundi me samo gledala.
„Nikola?“
„Poznajete me?“
Počela je plakati.
Na zidu iza nje stajala je fotografija Mladena.
„Ko ste vi?“
Nije odgovorila.
Umjesto toga otvorila je ladicu i izvadila identičan paket kao moj.
Na njemu je pisalo:
„Za Nikolu — ako prvi paket ne stigne.“
„Zašto je ovo kod vas?“
Pružila mi ga je.
Unutra nije bilo fotografija.
Samo Mladenovo pismo.
Prva rečenica glasila je:
„Nikola, žena koja ti je upravo otvorila vrata jeste tvoja majka. Ali ako je ona još živa, onda ja nisam nestao — neko je dvadeset godina lagao oboje.“
Podigao sam pogled.
Žena je stajala ispred mene i plakala.
A onda je iz susjedne sobe začuo muški glas:
„Nemoj mu još reći ko sam.“