Prije tri mjeseca zazvonio mi je telefon u pola četiri ujutro.
Nepoznat broj.
Javio sam se misleći da se dogodilo nešto ozbiljno.
„Da li razgovaram sa Nikolom?“
„Da.“
Ženski glas je tiho rekao:
„Vaša kuća gori.“
Skočio sam iz kreveta i pogledao kroz prozor.
Moja kuća je bila potpuno mirna.
„Gospođo, stojim u svojoj kući.“
Nastala je tišina.
„Onda… čija kuća gori?“
Prekinula je.
Ujutro sam nazvao broj.
Javila se policijska stanica iz grada udaljenog skoro 150 kilometara.
Objasnio sam poziv.
Policajac je nekoliko sekundi ćutao.
„Noćas jeste izgorjela kuća. Vlasnik se zove Nikola Petrović.“
To je bilo moje ime.
„Vjerovatno slučajnost.“
„Datum rođenja mu je isti kao vaš.“
Tada mi više nije bilo smiješno.
Otišao sam tamo.
Kuća je skoro potpuno izgorjela.
Na kapiji je stajalo prezime moje porodice.
Komšija preko puta prišao mi je čim me ugledao.
„Nikola! Mislili smo da ste unutra!“
„Nikada nisam živio ovdje.“
Čovjek se nasmijao.
Mislio je da se šalim.
Pokazao mi je fotografiju sa prošlogodišnje proslave.
Na njoj je stajao muškarac mojih godina.
Nije ličio na mene.
Ali svi su ga zvali mojim imenom.
Policija je pronašla njegove dokumente.
Isti matični broj kao moj.
Isti roditelji.
Ista adresa rođenja.
Samo druga fotografija.
„Ko je ovaj čovjek?“
Niko nije znao.
U kući nije pronađeno tijelo.
Vlasnik je nestao nekoliko sati prije požara.
U ostacima spavaće sobe pronađena je metalna kutija koja nije izgorjela.
Unutra su bile fotografije mene.
Na poslu.
Ispred kuće.
Sa suprugom.
Sa sinom.
Neke su snimljene prije samo nekoliko sedmica.
Na posljednjoj fotografiji pisalo je:
„Nikola još uvijek misli da je jedini.“
Odmah sam pozvao majku.
Kada sam joj rekao za kuću, pitala je samo:
„Je li pronađen čovjek?“
„Znaš za njega?“
Prekinula je.
Otišao sam kod nje.
Nakon sat vremena priznala je nešto što je skrivala više od trideset godina.
Kada sam se rodio, u porodilištu je došlo do problema sa dokumentacijom.
Dvije bebe dobile su isto ime.
„Kako isto ime i isti matični broj?“
„Nije bila greška.“
Moj otac je tada radio u opštini.
Namjerno je napravio dva kompleta dokumenata.
„Zašto?“
„Nikada mi nije rekao.“
Otac je umro prije šest godina.
U njegovim stvarima pronašli smo stari rokovnik.
Na jednoj stranici dvije adrese.
Prva je bila moja kuća.
Druga kuća koja je izgorjela.
Ispod:
„Ako se ikada sretnu, reći im istinu.“
Policija je pronašla čovjeka tri dana kasnije.
Zvao se Marko.
Kada smo se upoznali, gledao me kao da me poznaje.
„Pratim te godinama.“
„Zašto koristiš moj identitet?“
„Zato što je tvoj otac rekao da je i moj.“
Uradili smo DNK.
Marko nije bio moj brat.
Nismo bili ni rođaci.
„Onda zašto je tata napravio dokumente za njega?“
Marko je izvadio pismo koje je dobio nakon smrti čovjeka koji ga je odgojio.
U njemu je pisalo:
„Tvoje pravo ime nije Marko. Pronađi Nikolu Petrovića. Njegov otac zna ko si.“
Moj otac očigledno je znao.
Policija je pregledala arhivu porodilišta.
Te noći rođeno je devet dječaka.
Jedan nije imao upisanu majku.
Na dokumentu je samo pisalo:
„Dijete X — preuzeto u 03:40.“
Vrijeme mog rođenja bilo je 03:37.
Markovo 03:42.
„Ko je preuzeo dijete X?“
Potpis je pripadao mom ocu.
Majka je počela plakati.
„Nisam znala za treće dijete.“
Policija je pokušala pronaći njegov trag.
Nije postojao.
Ali u očevom rokovniku pronašli smo još jednu adresu.
Stara kuća u selu u kojem nikada nisam bio.
Otišli smo tamo.
Kuća je bila prazna skoro deset godina.
U podrumu smo pronašli tri dječija kreveta.
Na zidu su bila napisana imena:
NIKOLA
MARKO
DANIEL
„Ko je Daniel?“
Marko je problijedio.
„Čovjek koji me je odgojio zvao se Daniel.“
Ali taj Daniel bio je pedeset godina stariji.
Pregledali smo stare fotografije iz kuće.
Na jednoj su bila tri dječaka od možda pet godina.
Jedan sam očigledno bio ja.
Prepoznao sam ožiljak na čelu.
Pored mene je bio Marko.
Treći dječak izgledao je potpuno drugačije.
„Ja se ovoga ne sjećam.“
Marko takođe nije.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Ljeto 1996. Posljednji put zajedno.“
Majka je tvrdila da sam tog ljeta bio kod bake.
Nikada nije čula za ovu kuću.
Policija je pronašla medicinsku dokumentaciju iz 1996.
Te godine proveo sam deset dana u bolnici nakon navodne alergijske reakcije.
Marko je u isto vrijeme bio u istoj bolnici.
Treći dječak takođe.
Daniel.
Sva trojica primljena smo istog dana.
Sva trojica otpuštena istog dana.
Doktor koji nas je liječio još je bio živ.
Kada je vidio fotografiju, rekao je:
„Mislio sam da su vam roditelji sve priznali.“
„Šta?“
„Da vas trojica niste došla zbog alergije.“
Nad nama su rađeni testovi pamćenja i prepoznavanja.
„Zašto?“
Doktor je rekao da je moj otac platio privatno istraživanje.
Htio je utvrditi da li ćemo nakon dugog razdvajanja prepoznati jedni druge.
„Ali zašto baš nas trojica?“
„Zato što ste prije pete godine odgajani zajedno.“
Majka je tvrdila da je nemoguće.
Doktor nam je pokazao dokument.
Od moje prve do pete godine imao sam dva različita medicinska kartona.
Jedan pod imenom Nikola.
Drugi pod oznakom:
DIJETE A.
Marko je bio Dijete B.
Daniel Dijete C.
„Čija smo djeca?“
Doktor nije znao.
Ali znao je ko je vodio program.
Moj otac.
U njegovom starom sefu pronašli smo posljednju fasciklu.
Unutra tri DNK testa iz 1996.
Nikola i Marko — nisu u srodstvu.
Nikola i Daniel — nisu u srodstvu.
Marko i Daniel — nisu u srodstvu.
Ipak, ispod rezultata moj otac je napisao:
„Potvrđeno. Sva trojica imaju istog oca.“
To genetski nije imalo smisla.
Sve dok nismo pročitali sljedeću stranicu.
Na njoj nije pisalo „biološki otac“.
Pisalo je:
„Pravni otac: Nikola Petrović.“
Ime je bilo isto kao moje.
Ali godina rođenja:
1948.
Moj otac se zvao Dragan.
Nikada Nikola.
Policija je pronašla čovjeka iz dokumenta.
Bio je živ i imao 78 godina.
Kada smo Marko i ja došli pred njegovu kuću, otvorio nam je vrata i odmah rekao:
„Gdje je Daniel?“
„Ne znamo.“
Starac je zatvorio oči.
„Onda je požar bio uzalud.“
„Vi ste zapalili kuću?“
„Ne. Daniel jeste.“
„Zašto?“
„Da uništi dokumente prije nego što ih vi pronađete.“
„Ko je Daniel?“
Starac nas je pogledao.
„Jedini od vas trojice koji zna da Nikola Petrović nije ime čovjeka.“
„Nego?“
Izvadio je fotografiju vrata porodilišta iz 1991.
Na njima je crvenom bojom bilo napisano:
NIKOLA PETROVIĆ — PROJEKAT 3
Starac je tiho rekao:
„To je bilo ime programa. A vas dvojica još uvijek mislite da su vam ta imena slučajno ista.“