Prije tri mjeseca dobio sam poziv iz policije zbog čovjeka koji je pronađen onesviješten pored puta.
„Kakve to veze ima sa mnom?“
Inspektor je odgovorio:
„U novčaniku je imao vašu ličnu kartu.“
Pomislio sam da mi je neko ukrao dokumente, ali moja lična karta bila je u novčaniku ispred mene.
„Ista fotografija?“
„Ista fotografija, isti broj dokumenta, isti podaci.“
Otišao sam u bolnicu.
Čovjek je još bio bez svijesti. Doktor mi je dozvolio da ga vidim.
Čim sam ušao u sobu, zastao sam.
Nije izgledao kao ja.
Bio je najmanje dvadeset godina stariji.
Ali na njegovoj ruci nalazila se tetovaža:
NIKOLA — 1991.
To je moje ime i godina rođenja.
Policija je uzela njegove otiske.
Čovjek se zvao Mladen Petrović i nije imao kriminalni dosije.
„Zašto onda nosi moje dokumente?“
Niko nije znao.
Sljedećeg jutra Mladen se probudio.
Kada me ugledao, rekao je:
„Napokon si došao.“
„Poznajete me?“
„Od dana kada si se rodio.“
Nikada ga nisam vidio.
Pitao sam ko je.
„Čovjek koji te je odnio iz porodilišta.“
Pozvao sam majku.
Čim sam izgovorio Mladenovo ime, prekinula je vezu.
Otišao sam kod nje.
„Ko je on?“
Majka je dugo ćutala.
„Radio je kao vozač u bolnici.“
„Je li me oteo?“
„Ne.“
Prema njenoj priči, nekoliko sati nakon mog rođenja u porodilištu je izbio požar. Dio bolnice je evakuisan, a bebe su privremeno prebačene u drugu zgradu.
Mladen je vozio jedno od vozila.
„Zašto onda kaže da me je odnio?“
„Ne znam.“
Policija je pronašla izvještaj o požaru.
Te noći prebačeno je jedanaest beba.
Vraćeno ih je deset.
Jedna je nestala.
„Koja?“
Majka je problijedjela.
„Tvoja.“
Pogledao sam je.
„Ali ja sam ovdje.“
„Beba koju su mi vratili imala je tvoju narukvicu. Vjerovala sam da si to ti.“
Uradili smo DNK.
Majka nije bila moja biološka majka.
Žena koja me je odgojila trideset pet godina nije bila u krvnom srodstvu sa mnom.
Vratio sam se Mladenu.
„Ko sam ja?“
Iz džepa jakne koju je policija pronašla pored njega izvadio je mali ključ.
„Idi na staru autobusku stanicu. Ormarić 38.“
Unutra je bila fascikla sa bolničkim dokumentima.
Pronašao sam fotografije svih jedanaest beba.
Pored deset imena stajala je kvačica.
Pored mog:
„Pogrešan.“
Ispod fotografije nalazio se drugi papir.
„Dječak bez identifikacije — pronađen u vozilu broj 3.“
„To sam ja?“
Mladen je klimnuo.
Tokom požara u njegovom kombiju pojavila se beba koja nije bila na spisku.
Nije znao odakle je došla.
Istovremeno je nestao pravi Nikola.
„Zašto ste onda mene dali mojoj majci?“
„Nisam ja.“
Doktor koji je vodio evakuaciju stavio mi je Nikolinu narukvicu i naredio Mladenu da ćuti.
Taj doktor je odavno umro.
Ali njegova kćerka sačuvala je privatnu arhivu.
U njoj smo pronašli pismo:
„Ako se ikada otkrije zamjena, tražite porodicu Vasić.“
Policija je pronašla Vasiće.
Njihov sin Stefan rođen je iste noći u privatnoj klinici udaljenoj nekoliko kilometara.
Kada sam vidio njegovu fotografiju, odmah sam primijetio nešto.
Stefan je nevjerovatno ličio na čovjeka koji me je odgojio kao otac.
DNK je pokazao da je Stefan biološki sin mojih roditelja.
Pravi Nikola.
„Znači zamijenjeni smo?“
Ne potpuno.
Stefan je imao svoju bolničku narukvicu i dokumentaciju iz privatne klinike.
Nikada nije bio u bolnici gdje sam ja rođen.
Kako je onda bio sin mojih roditelja?
Majka je priznala da je prije trudnoće prošla postupak liječenja neplodnosti u toj privatnoj klinici.
Dokumentacija je pokazala da su dva embriona greškom završila kod dvije različite žene.
Jedan kod moje majke.
Drugi kod gospođe Vasić.
Ali ni to nije objašnjavalo mene.
„Čiji sam onda ja sin?“
Mladen je znao više nego što je govorio.
Policija je pretražila njegovu kuću.
U podrumu su pronašli fotografiju žene koja drži novorođenče.
Na poleđini:
„Marina i Aleksa, 1991.“
DNK je potvrdio da je Marina moja biološka majka.
Pronašli smo je živu.
Kada sam joj rekao ko sam, odgovorila je:
„Moj sin nije nestao. Umro je.“
Tvrdila je da je Aleksa umro nekoliko sati nakon rođenja.
Nikada joj nisu pokazali tijelo.
„Znači ja sam Aleksa?“
DNK je rekao da jesam njen sin.
Ali tada je policija pronašla Aleksu.
Čovjek pod tim imenom živio je u Švedskoj.
DNK je pokazao da je i on Marinin biološki sin.
Bili smo blizanci.
„Rodila sam samo jedno dijete“, ponavljala je Marina.
Medicinska dokumentacija potvrdila je njenu priču.
Jedna beba.
Jedan porođaj.
Ponovili smo DNK.
Aleksa i ja bili smo jednojajčani blizanci.
Doktor koji je pregledao dokumentaciju pronašao je detalj koji su svi propustili.
Marina nije zatrudnjela prirodnim putem.
I ona je bila pacijent iste privatne klinike.
Policija je otvorila kompletnu arhivu.
Tada smo pronašli tabelu sa oznakom:
PROJEKAT 38.
U njoj su bila imena 38 žena.
Sve su prošle isti postupak.
Pored nekih je pisalo „A“, pored drugih „B“.
Kod Marine je stajalo:
„A — uspješno.“
Kod žene koja me je odgojila:
„B — uspješno.“
Na posljednjoj stranici nalazila se fotografija dvojice muškaraca.
Jedan je bio osnivač klinike.
Drugog sam odmah prepoznao.
Bio je Mladen.
Vratio sam se u bolnicu.
„Zašto ste na ovoj fotografiji?“
Mladen je dugo gledao sliku.
„Jer nisam bio vozač.“
„Ko ste bili?“
„Laboratorijski tehničar.“
Upravo je on pripremao embrione.
„Šta ste uradili?“
„Pokušao sam zaustaviti projekat.“
Te noći požar nije bio slučajan.
Mladen ga je izazvao kako bi uništio laboratoriju i dokumentaciju.
„A bebe?“
„Pokušao sam ih spasiti.“
„Koliko ih je bilo?“
Pogledao me.
„Mnogo više nego što je pisalo u evidenciji.“
Tada mi je pokazao posljednji dokument koji je čuvao trideset pet godina.
Na njemu je bio moj DNK profil.
Ispod njega lista od devetnaest imena.
Prvo je bilo Aleksino.
Drugo moje.
Ostalih sedamnaest nisam poznavao.
„Ko su oni?“
Mladen je odgovorio:
„Ljudi koji će na DNK testu izgledati kao tvoji jednojajčani blizanci.“
„To je nemoguće.“
„Znam.“
„Gdje su?“
„Rasuti po Evropi.“
Na dnu liste jedno ime bilo je zaokruženo crvenom olovkom.
Prepoznao sam ga.
Bio je to moj porodični doktor.
Čovjek koji me liječio od rođenja.
Pored njegovog imena pisalo je:
„Broj 1 — rođen 1963.“
„Kako može biti moj blizanac ako je skoro trideset godina stariji?“
Mladen me pogledao.
„To je upravo ono što su pokušavali dokazati.“