Prošlog ljeta supruga me ubijedila da konačno odemo na odmor bez djece. Sin i kćerka su već odrasli, a nas dvoje gotovo dvadeset pet godina nigdje nismo putovali sami.
Rezervisali smo mali apartman uz more na sedam dana.
Drugog jutra sišao sam do pekare.
Ispred mene u redu stajao je stariji čovjek koji se mučio da pronađe sitniš.
„Fali vam euro“, rekla mu je prodavačica.
Dao sam joj euro.
„Evo, ja ću.“
Čovjek se okrenuo.
„Hvala, prijatelju.“
„Nema na čemu.“
Kupio je hljeb i otišao.
Potpuno nevažan događaj.
Barem sam tako mislio.
Sljedećeg jutra ponovo sam ga sreo.
Sjedio je sam na klupi pored mora.
„Evo mog kreditora“, nasmijao se kada me ugledao.
Izvadio je euro.
„Ne treba.“
„Dug je dug.“
Sjeo sam pored njega.
Zvao se Andrija. Imao je sedamdeset šest godina i već četrdeset godina svakog ljeta dolazio je u isto mjesto.
„Sa suprugom?“
Osmijeh mu je nestao.
„Dolazio sam.“
Supruga mu je umrla prije šest godina.
Od tada je dolazio sam.
„Zašto?“
Pokazao je prema starom hotelu na kraju šetališta.
„Tamo sam je upoznao.“
Ispričao mi je da je 1978. radio kao konobar, a njegova buduća supruga Vera došla je na more sa prijateljicama.
„Prvu kafu sam joj prosuo u krilo.“
Nasmijao sam se.
„Dobar početak.“
„Izgleda da jeste. Ostala je sa mnom četrdeset jednu godinu.“
Narednih dana često sam sretao Andriju.
Jednom sam poveo i suprugu.
Brzo smo se sprijateljili.
Posljednje večeri našeg odmora pozvao nas je na večeru.
„Sutra odlazite, moramo se oprostiti.“
Sjedili smo u malom restoranu skoro tri sata.
Kada smo krenuli, pružio mi je staru fotografiju.
Na njoj su bili mladi Andrija i Vera ispred hotela.
„Čuvaj.“
„Zašto bih ja čuvao vašu fotografiju?“
„Vratićeš mi je sljedećeg ljeta.“
Obećao sam.
Godina je brzo prošla.
Rezervisali smo isti apartman.
Prvog jutra otišao sam do klupe.
Andrije nije bilo.
Ni drugog dana.
Vlasnik restorana ga je poznavao.
Kada sam pitao za njega, spustio je pogled.
„Andrija je umro u februaru.“
Osjetio sam čudnu prazninu.
Poznavali smo se samo sedam dana, ali kao da sam izgubio starog prijatelja.
„Imate li kontakt njegove porodice?“
„Imao je sina. Mislim da živi u Zagrebu.“
Želio sam mu vratiti fotografiju.
Vlasnik restorana pronašao je broj.
Nazvao sam.
Javio se čovjek po imenu Ivan.
Objasnio sam ko sam.
Nastala je tišina.
„Imate fotografiju mog oca i majke?“
„Da.“
„Možete li je donijeti?“
Ispostavilo se da je Ivan upravo bio u istom gradu.
Našli smo se u restoranu.
Kada sam stavio fotografiju na sto, dugo ju je gledao.
„Gdje ste ovo dobili?“
„Vaš otac mi je dao prošlog ljeta.“
Okrenuo je fotografiju.
Na poleđini je nešto pisalo.
Nikada ranije nisam primijetio.
„Za Ivana, kada bude spreman.“
„Šta ovo znači?“
Ivan je ustao i izašao.
Pronašao sam ga ispred restorana.
„Jesam li nešto pogrešno uradio?“
„Niste.“
Tada mi je ispričao.
On i otac nisu razgovarali skoro jedanaest godina.
Posvađali su se nakon Verine smrti.
Ivan je želio prodati porodičnu kuću.
Andrija nije dozvoljavao.
Svađa je bila toliko ružna da je Ivan rekao:
„Za mene više nemaš sina.“
Andrija mu je odgovorio:
„Onda ni ja nemam sina.“
I nikada se nisu pomirili.
„Zašto je onda fotografiju dao meni?“
Ivan nije znao.
Ponovo smo je pregledali.
Na ivici fotografije vidio se broj: 214.
Ivan je odmah znao šta znači.
Soba 214 starog hotela.
„Tu su se upoznali.“
Hotel više nije primao goste i čekao je renoviranje.
Vlasnik nam je dozvolio da uđemo.
Soba 214 bila je prazna.
Osim jednog starog ormara.
Ivan je otvorio gornju ladicu.
Unutra je bila mala metalna kutija.
„Kako je znao da će ovo još biti ovdje?“
U kutiji nije bilo novca.
Bila su pisma.
Desetine pisama.
Sva su bila adresirana na Ivana.
Nijedno poslano.
Prvo je napisano nekoliko mjeseci nakon njihove svađe.
Posljednje tri sedmice prije Andrijine smrti.
Ivan je otvorio posljednje.
Čitao je u tišini.
Onda je sjeo na krevet.
Pružio mi je papir.
Andrija je napisao:
„Sine, svaki put kada uzmem telefon da te nazovem, ponos mi kaže da sačekam da ti prvi nazoveš. Onda prođe još jedna godina. Ako ikada pročitaš ovo, znači da sam ponovo čekao predugo.“
Ivan je plakao.
Na dnu pisma stajalo je:
„Kuću nisam odbijao prodati zbog zidova. Tvoja majka je posljednje sedmice života tražila da ti je sačuvam dok ne poželiš da se vratiš.“
Ivan je zatvorio pismo.
„Jedanaest godina sam mislio da mu je kuća bila važnija od mene.“
Nisam znao šta da kažem.
Narednog dana pomogao sam mu prenijeti kutiju do automobila.
Prije nego što smo se rastali, pitao me:
„Zašto je otac izabrao baš vas?“
Razmišljao sam.
A onda sam se sjetio našeg prvog susreta.
Jednog eura.
Andrija je tada insistirao da mi vrati dug.
„Dug je dug“, rekao je.
Možda je upravo zato fotografiju dao potpunom strancu.
Znao je da će čovjek kojem je vratio jedan euro osjećati obavezu da mu sljedećeg ljeta vrati jednu staru fotografiju.
I bio je u pravu.
Mjesec dana kasnije Ivan mi je poslao fotografiju porodične kuće.
Nije je prodao.
Na terasi su sjedili njegova supruga i dvoje djece.
Ispod fotografije napisao je samo:
„Tata je jedanaest godina čekao da se vratim kući. Kasnio sam, ali sam ipak stigao.“