Dvadeset godina sam svako jutro otvarao istu malu pekaru u pet sati. Znao sam mušterije po tome šta kupuju prije nego što bi išta izgovorile.
A onda se jednog ponedjeljka pojavio dječak kojeg nikada ranije nisam vidio.
Imao je možda deset godina.
„Koliko košta kifla?“
„Jedna marka.“
Izvadio je iz džepa nekoliko kovanica.
Nedostajalo mu je dvadeset feninga.
„Uzmi“, rekao sam. „Platićeš drugi put.“
„Mama kaže da se dug uvijek mora vratiti.“
„Onda mi donesi sutra.“
Klimnuo je ozbiljno i otišao.
Sutradan se pojavio u isto vrijeme.
Spustio je dvadeset feninga na pult.
„Sad smo završili.“
Nasmijao sam se.
Ali nije otišao.
„Mogu li nešto da vas pitam?“
„Možeš.“
„Da li ovdje još radi gospodin Petar?“
Ukočio sam se.
„Ja sam Petar.“
Dječak me nekoliko sekundi gledao.
„Mama je rekla da ste stariji.“
„Ko ti je mama?“
„Sandra.“
Ime mi ništa nije značilo.
Dječak je slegnuo ramenima, kupio kiflu i otišao.
Narednog jutra opet je došao.
Pa narednog.
Uvijek sam.
Uvijek jedna kifla.
Počeo sam se pitati zašto dijete svakog jutra u šest luta gradom bez roditelja.
„Gdje ti je majka?“
„Radi.“
„Tako rano?“
„Noćnu smjenu.“
Rekao je da se zove Luka i da sa majkom živi nekoliko ulica dalje.
Jednog jutra nije imao novca.
„Donesi sutra.“
Odmahnuo je glavom.
„Ne mogu opet dugovati.“
Dao sam mu kiflu.
„Ovo nije dug. Poklon je.“
Razmišljao je, pa je prihvatio.
Sljedećeg jutra donio mi je crtež.
Na njemu je bila moja pekara.
Ispred nje čovjek sa ogromnim brkovima.
„Jesam li ovo ja?“
„Jeste.“
„Nemam ovolike brkove.“
„Znam. Ovako ste smješniji.“
Prvi put sam ga čuo da se smije.
Luka je postao dio mog jutra.
Onda jednog ponedjeljka nije došao.
Ni u utorak.
Trećeg dana sam se zabrinuo.
Znao sam samo ime njegove majke i približno gdje žive.
Komšinica iz ulice odmah je znala na koga mislim.
„Sandra? Ona radi u domu za stare.“
Pokazala mi je zgradu.
Pozvonio sam.
Otvorila je žena od tridesetak godina.
„Izvinite, tražim Luku.“
Kada sam rekao ko sam, lice joj se promijenilo.
„Vi ste Petar iz pekare?“
„Jesam.“
Pozvala me unutra.
Luka je imao temperaturu i ležao u sobi.
Čim me ugledao, nasmijao se.
„Kako će pekara bez mene?“
„Jedva radi.“
Ostavio sam mu kesu peciva.
Kada sam krenuo, Sandra me zaustavila.
„Mogu li vas nešto pitati?“
„Naravno.“
„Sjećate li se žene po imenu Milena?“
To ime sam pamtio.
Prije više od trideset godina Milena je radila kod mene.
Bila je samohrana majka i jedva je sastavljala kraj s krajem.
Jednog dana nestalo je 500 maraka iz kase.
Samo nas dvoje smo imali ključ.
Optužio sam je.
Nisam pozvao policiju, ali sam joj dao otkaz.
Milena je plakala i tvrdila da nije uzela novac.
Nisam joj vjerovao.
Nekoliko mjeseci kasnije saznao sam istinu.
Moj tadašnji poslovni partner priznao je da je uzeo novac.
Pokušao sam pronaći Milenu.
Odselila se.
Nikada joj se nisam izvinio.
„Milena je bila moja majka“, rekla je Sandra.
Nisam znao gdje da gledam.
„Je li živa?“
Odmahnula je glavom.
Umrla je prije tri godine.
„Žao mi je.“
Sandra je otvorila ladicu i izvadila staru kovertu.
„Mama je ovo čuvala.“
Unutra je bilo 500 maraka.
„Šta je ovo?“
„Novac koji ste mislili da je ukrala.“
„Ali nije ga uzela.“
„Znam.“
Milena je poslije otkaza godinama odvajala novac.
Željela je jednog dana doći u pekaru, staviti ga na pult i reći:
„Evo vam ono za šta ste me optužili.“
Nikada nije skupila hrabrost.
„Zašto je Luka dolazio kod mene?“
Sandra se nasmiješila.
„Pronašao je kovertu.“
Luka je pročitao majčinu bilješku i odlučio pronaći čovjeka iz pekare.
„Zašto mi nije odmah dao novac?“
„Pitala sam ga isto.“
Sandra je pozvala sina.
„Luka, reci gospodinu Petru.“
Dječak je izašao iz sobe umotan u ćebe.
„Htio sam prvo vidjeti kakvi ste.“
„I kakav sam?“
„Niste loši.“
Nasmijao sam se, iako su mi oči bile pune suza.
„Samo ste pogriješili.“
Te riječi su me pogodile više nego bilo kakva optužba.
Uzeo sam kovertu.
Sljedećeg jutra otišao sam u banku i na tih 500 dodao još svojih 500.
Novac sam stavio na štedni račun na Lukino ime.
Kada sam rekao Sandri, naljutila se.
„To nije bilo vaše.“
„Nije ni vaše.“
„Čije je onda?“
„Milena je trideset godina čuvala novac zbog moje greške. Neću ga uzeti.“
Luka je nastavio dolaziti u pekaru.
Samo što više nije dolazio kao mušterija.
Subotom mi je pomagao da slažem kese i kutije.
Nekoliko mjeseci kasnije pitao me:
„Čika Petre, ko će jednog dana dobiti ovu pekaru?“
Nisam imao djece.
Supruga mi je umrla prije mnogo godina.
„Vjerovatno ću je prodati.“
Namrštio se.
„Nemojte.“
„Zašto?“
„Ja bih volio ovdje raditi kad porastem.“
Mislio sam da će ga proći.
Nije.
Danas Luka ima sedamnaest godina.
Svako ljeto radi kod mene.
Prošle sedmice sam kod notara potpisao papire.
Kada odem u penziju, pola pekare pripadaće njemu, a pola Sandri.
Sandra je plakala kada je saznala.
„Zašto ovo radite?“
Odgovor je bio jednostavan.
Prije trideset godina zbog 500 maraka izbacio sam jednu dobru ženu kroz vrata svoje pekare.
Nisam mogao vratiti vrijeme.
Ali život je, na neki čudan način, kroz ista vrata poslao njenog unuka.
A on mi je pokazao nešto što nisam razumio dok sam bio mlađi:
Neke dugove ne vraćaš novcem. Vraćaš ih tako što, kada dobiješ drugu priliku, ovaj put uradiš pravu stvar.