Prije četiri mjeseca dobio sam otkaz zbog sendviča koji nisam pojeo.
Zvuči glupo, ali upravo tako je počelo.
Radio sam u velikom skladištu građevinskog materijala. Bilo nas je tridesetak i imali smo zajedničku prostoriju za pauzu sa dva frižidera.
Jednog ponedjeljka kolega Goran je počeo vikati:
„Ko mi je uzeo sendvič?“
Niko nije odgovorio.
Sutradan je nestao jogurt.
U srijedu nečija čokolada.
Do petka je pola firme pričalo o „lopovu iz frižidera“.
Meni je sve to bilo smiješno.
„Postavite kameru“, rekao sam.
Šef nije dozvolio.
„Nećemo snimati prostoriju u kojoj ljudi jedu.“
Goran je onda smislio nešto drugo.
Na svoju kutiju napisao je:
GORAN — NE DIRAJ!
Naravno, sljedećeg dana nestala je cijela kutija.
„Ovo neko radi namjerno!“
Tada je počeo sumnjati u mene.
Zašto?
Jer sam ga prethodne sedmice zezao da mu sendviči izgledaju bolje od mojih.
„Priznaj.“
„Čovječe, ne jedem ni majonezu.“
„U mom nije bilo majoneze.“
„Onda još manje znam šta je bilo u njemu.“
Mislio sam da će se sve završiti na glupoj svađi.
Nije.
U ponedjeljak me direktor pozvao u kancelariju.
Na stolu je stajala plastična kutija.
Goranova.
„Pronađena je u vašem ormariću.“
Počeo sam se smijati.
Direktor nije.
„Nisam je stavio tamo.“
„Ko bi je onda stavio?“
„Nemam pojma.“
Goran je odmah tražio da dobijem otkaz.
Direktor mi nije dao otkaz zbog jednog sendviča, ali me poslao kući dok ne „razjasne situaciju“.
Bio sam bijesan.
Sljedećeg jutra vratio sam se po jaknu koju sam zaboravio.
Dok sam prolazio iza skladišta, ugledao sam nešto čudno.
Jedan od radnika, Saša, nosio je veliku crnu vreću prema kontejneru.
Ništa posebno.
Ali iz vreće je ispala plastična kutija.
Ista kakve smo koristili u prostoriji za pauzu.
„Šta bacaš?“
Trgnuo se.
„Smeće.“
Prišao sam.
U vreći su bile prazne kutije od hrane, flašice jogurta i omoti.
„Čovječe… jesi li ti krao hranu?“
Saša je počeo da se smije.
„Jesam.“
„Zašto si onda Goranovu kutiju stavio kod mene?“
Prestao je da se smije.
„Nisam.“
„Nemoj me zezati.“
„Ozbiljno. Ja sam uzimao hranu, ali nikome nisam podmetao.“
Sad smo imali još veći problem.
Saša je priznao da je skoro mjesec dana uzimao tuđe stvari iz frižidera.
Nije imao neku dramatičnu životnu priču.
Jednostavno je bio škrt.
„Pa mogao si kupiti sendvič.“
„Mogao sam.“
„Zašto nisi?“
Slegnuo je ramenima.
„Besplatno je ukusnije.“
Odveo sam ga kod direktora.
Priznao je sve.
Pomislio sam da je moje ime očišćeno.
Direktor je ipak djelovao zabrinuto.
„Ako je Saša krao hranu, ko je stavio kutiju u tvoj ormarić?“
To pitanje niko nije znao odgovoriti.
Sutradan su promijenili brave na ormarićima.
Ja sam se vratio na posao.
Goran mi se čak izvinio.
„Častim ručkom.“
„Ne treba. Još će neko reći da sam ti ga ukrao.“
Mislio sam da je gotovo.
Dvije sedmice kasnije nestalo je nešto mnogo ozbiljnije.
Iz kancelarije računovodstva nestala je koverta sa 4.500 eura.
Novac je trebalo odnijeti dobavljaču.
Policija je došla.
Pregledali su kancelarije, automobile i ormariće.
I pogodite gdje je pronađena prazna koverta.
U mom ormariću.
Ovoga puta niko se nije smijao.
„Ovo nije moje!“
Direktor me gledao kao da mu je neprijatno.
„Prvo kutija. Sada ovo.“
„Upravo zato je očigledno da mi neko podmeće.“
Policija nije pronašla novac kod mene.
Ali direktor nije želio rizikovati.
Dobio sam otkaz.
Te večeri sjedio sam sa suprugom i pokušavao shvatiti ko me toliko mrzi.
Onda je rekla:
„Čekaj. Zar nisu promijenili brave?“
„Jesu.“
„Ko ima rezervne ključeve?“
To pitanje mi ranije nije palo na pamet.
Nazvao sam kolegu.
„Ko može otvoriti sve ormariće?“
„Direktor i Dragan iz održavanja.“
Dragan.
Čovjek sa kojim gotovo nikada nisam razgovarao.
Zašto bi mi on podmetao?
Sutradan sam otišao do skladišta.
Nisam mogao unutra, ali sam čekao preko puta.
Oko četiri Dragan je završio smjenu.
Ušao je u automobil.
Pratio sam ga.
Znam da zvuči ludo, ali više nisam imao šta izgubiti.
Zaustavio se ispred kladionice.
Ušao je.
Izašao nakon dvadeset minuta.
Sljedećeg dana isto.
Rekao sam policiji.
Nisam očekivao mnogo, ali već su provjeravali zaposlene zbog nestalog novca.
Ispostavilo se da Dragan ima ozbiljne dugove zbog klađenja.
Pregledali su snimke kamera.
Kamera nije pokrivala samu kancelariju računovodstva, ali je snimila Dragana kako ulazi u hodnik u vrijeme kada je novac nestao.
Nakon nekoliko dana priznao je.
Uzeo je 4.500 eura.
A kovertu je stavio u moj ormarić.
„Zašto baš meni?“, pitao sam kada sam saznao.
Odgovor je bio nevjerovatno jednostavan.
Zbog sendviča.
Kada je Goranova kutija prvi put pronađena kod mene, Dragan je vidio koliko su svi brzo povjerovali da sam kriv.
Nije on podmetnuo kutiju.
To je uradio Saša da skrene sumnju sa sebe, iako mi je tada lagao.
Dragan je samo zapamtio šta se dogodilo.
Kada je ukrao pravi novac, trebala mu je osoba na koju će svi odmah posumnjati.
Ja sam već imao „reputaciju“.
Direktor me pozvao.
„Možete se vratiti na posao.“
„Pod kojim uslovima?“
„Bez uslova.“
„A otkaz?“
„Poništićemo ga i platiti dane koje niste radili.“
Vratio sam se.
Saša i Dragan više nisu radili tamo.
Ali najbolji dio dogodio se prvog dana nakon povratka.
Otvorio sam frižider.
Unutra je bilo najmanje dvadeset sendviča.
Na svakom je markerom pisalo moje ime.
Kolege su ih kupile kao šalu.
Goran je prišao.
„Sad barem niko neće moći reći da si ukrao sendvič.“
Uzeo sam jedan.
Otvorio ga.
Majoneza.
Pogledao sam Gorana.
„Rekao sam ti da ovo ne jedem.“
Nasmijao se.
„Znam.“
„Pa zašto si ga kupio?“
„Da konačno imamo dokaz da je priča od početka bila besmislena.“
Od tada u firmi imamo novo pravilo.
Na frižideru velikim slovima piše:
„AKO TI NESTANE RUČAK, PRVO PROVJERI KAMERE. NE ZOVI DIREKTORA.“
A ja sam zbog jednog sendviča uspio biti osumnjičen za krađu hrane, dobiti otkaz zbog 4.500 eura i vratiti se na posao sa punim frižiderom.
Sendvič na kraju ipak nisam pojeo.