Prije tri sedmice neko mi je ostavio frižider ispred kuće.
Ne mali frižider.
Veliki, bijeli, skoro nov frižider sa zamrzivačem.
Problem je bio što ga nisam kupio.
Još veći problem nastao je kada su u naredna dva sata došla trojica ljudi i svaki je tvrdio da frižider pripada njemu.
Sve je počelo oko osam ujutro.
Izašao sam da bacim smeće i ugledao dvojicu dostavljača kako spuštaju frižider ispred moje kapije.
„Izvinite, šta radite?“
Jedan je pogledao papir.
„Dostava.“
„Meni?“
„Broj 17?“
„Jeste.“
„Onda vama.“
„Ali nisam naručio frižider.“
„Plaćeno je.“
To je već zvučalo bolje.
„Ko je platio?“
Pogledao je papir.
„Ne piše.“
Pružio mi je da potpišem.
„Neću potpisati nešto što nisam kupio.“
„Onda ga ne možemo unijeti.“
„Odlično. Odvezite ga.“
„Ne možemo.“
„Zašto?“
„Naša obaveza je dostava na adresu.“
„Ali pogrešnu.“
„Adresa je broj 17.“
Ostavili su frižider ispred kapije i otišli.
Pozvao sam prodavnicu.
Nakon deset minuta muzike javila se žena.
Dao sam joj broj sa naljepnice.
„Da, frižider je plaćen.“
„Ko ga je kupio?“
„Ne smijem dati podatke.“
„Ali stoji ispred moje kuće.“
„Kupac je naveo tu adresu.“
„Možete li kontaktirati kupca?“
„Naravno.“
Spustio sam telefon i otišao po kafu.
Petnaest minuta kasnije pred kućom se zaustavio crveni automobil.
Izašao je čovjek od možda šezdeset godina.
„Gdje je frižider?“
Pokazao sam.
„Evo.“
„Odlično.“
„Vaš je?“
„Jeste.“
„Kako je završio kod mene?“
„Greška.“
Počeo je otvarati gepek.
„Čekajte. Imate li račun?“
„Nemam kod sebe.“
„Onda ga ne možete uzeti.“
Pogledao me kao da sam lud.
„Čovječe, to je moj frižider.“
„Možda jeste. Ali trenutno stoji na mojoj adresi, a prodavnica mi još nije potvrdila ko je vlasnik.“
„Zovem sina.“
Dok je telefonirao, stigao je kombi.
Iz njega je izašao mlađi čovjek.
„Dobar dan. Došao sam po frižider.“
Pogledao sam starijeg čovjeka.
On mene.
„I vi?“
„Da.“
„Čiji je?“
„Moj.“
Stariji čovjek se naljutio.
„Kako tvoj? Moj sin ga je kupio!“
Mlađi je izvadio telefon.
„Evo oglasa.“
Pokazao mi je fotografiju.
Isti model frižidera.
Ispod:
NOV FRIŽIDER – 450 EURA
„Platio sam kaparu čovjeku koji mi je rekao da ga pokupim na ovoj adresi.“
Sad smo imali novi problem.
„Kome ste platili?“
„Nekom Dejanu.“
Stariji čovjek je odmah rekao:
„Moj sin se zove Dejan.“
Pogledali smo ga.
„Zovite sina“, rekao sam.
„Zovem, ne javlja se.“
Pet minuta kasnije stigao je treći čovjek.
Nisam ni čekao.
„Frižider?“
„Da.“
„Naravno.“
„Šta znači naravno?“
„Stanite u red.“
Pokazao sam na drugu dvojicu.
Treći čovjek se zbunio.
„Ja sam serviser.“
„Napokon neko ko ga ne želi.“
„Zapravo, došao sam da ga vratim u prodavnicu.“
„Zašto?“
„Kupac je prijavio pogrešnu adresu.“
Stariji čovjek podigao je ruku.
„Ja sam kupčev otac.“
Serviser ga je pogledao.
„Dejan?“
„Da.“
„Odlično. Zovemo ga od jutros.“
„I ja.“
„A ko je ovaj?“, pokazao je na mlađeg.
„Kupio je frižider od vašeg Dejana.“
Nastala je tišina.
Serviser je rekao:
„Molim?“
Mlađi mu je pokazao oglas.
Serviser je pogledao fotografiju.
„Ovo nije taj frižider.“
„Kako nije?“
Uvećao je sliku.
Na vratima frižidera sa oglasa bila je mala ogrebotina.
Ovaj ispred moje kuće nije imao ništa.
„Fotografija je sa interneta“, rekao je serviser.
Mlađi čovjek je problijedio.
„Dao sam mu 150 eura kapare.“
Stariji je ponovo pokušao dobiti sina.
Ništa.
Onda je meni zazvonio telefon.
Prodavnica.
„Gospodine, riješili smo problem. Kupac je slučajno unio pogrešan kućni broj.“
„Koji je pravi?“
„Broj 71.“
Pogledao sam svoju kapiju.
17.
Pogledao sam niz ulicu.
Na kraju naselja stvarno je postojala kuća broj 71.
Stariji čovjek se uhvatio za čelo.
„To je moja kuća.“
„Vi živite na 71?“
„Da.“
„A rekli ste da je frižider vašeg sina.“
„Jeste. Kupio ga je meni za rođendan.“
Sve je konačno imalo smisla.
Osim jednog dijela.
„Zašto onda vaš sin prodaje isti frižider prije nego što vam je stigao?“
Čovjek je ćutao.
Mlađi je pokazao telefon.
„I uzeo mi 150 eura.“
Tada se starijem čovjeku sin konačno javio.
Uključio je zvučnik.
„Dejane, gdje si?“
„Na poslu.“
„Jesi li meni kupio frižider?“
Pauza.
„Jesam.“
„Jesi li ga onda stavio na oglas?“
Još duža pauza.
„Ko ti je to rekao?“
Mlađi čovjek se približio telefonu.
„Ja. Onaj kome duguješ 150 eura.“
Tišina.
Onda je Dejan rekao:
„Mogu objasniti.“
Svi smo se počeli smijati.
Ispostavilo se da nije pokušavao prodati očev frižider.
Nekoliko dana ranije kupio je polovan frižider da ga preproda i koristio fotografiju novog modela sa interneta jer „izgledaju isto“.
Polovni frižider je bio kod njega u garaži.
Kupcu je, međutim, greškom poslao očevu adresu.
A prilikom naručivanja novog frižidera za oca zamijenio je 71 sa 17.
U jednom trenutku čovjek je imao tri adrese, dva frižidera i nijednu tačno zapisanu.
Na kraju smo svi otišli do broja 71.
Dostavljač je pomogao starijem čovjeku unijeti novi frižider.
Dejan je stigao dvadesetak minuta kasnije.
Prvo je vratio 150 eura kupcu.
Onda ga je odveo po pravi polovni frižider.
Meni je prišao posljednjem.
„Stvarno izvinite.“
„Nema problema.“
„Mogu li vam nekako nadoknaditi?“
„Možete.“
„Kako?“
Pokazao sam prema broju na kući.
„Sljedeći put kad nešto naručujete, pročitajte adresu dva puta.“
Mislio sam da je gotovo.
Nije.
Sljedećeg jutra u osam neko je pozvonio.
Otvorio sam.
Dvojica dostavljača.
Između njih ogromna veš-mašina.
Jedan pogleda papir.
„Broj 17?“
Zatvorio sam vrata.
Kroz vrata sam samo rekao:
„Tražite broj 71.“
Čuo sam drugog dostavljača kako govori:
„Rekao sam ti da nešto nije u redu.“
Kasnije sam saznao da veš-mašina zaista jeste bila za broj 71.
Dejan ju je naručio ocu zajedno sa frižiderom.
Ponovo je pogrešno unio adresu.
Stariji čovjek me tog popodneva pozvao na kafu.
„Ako mi sutra stigne televizor kod tebe, samo ga donesi.“
„Neću.“
„Zašto?“
„Zato što ako stigne televizor na broj 17, ovaj put ga zadržavam.“
Od tada Dejan više ništa ne naručuje preko interneta.
Njegov otac kaže da je to najbolja stvar koja je izašla iz cijele priče.